Zemlja trenera, selektora i naknadne pameti

Ima tome i četvrt vijeka.

Prijedor je bio domaćin, slagaću te sad, dal nekog prvenstva Republike Srpske ili je bila „obična“ revija kik boksa. U ringu se našao i jedan moj prijatelj, da ga ne imenujem, koji je tek počeo da gradi, kasnije, jako uspješnu karijeru.

Naspram njega našao se frajer iz beogradske Crvene zvezde. Frcalo je na sve strane, a u jednom trenutku sa partera se prolomio glas.

„Prednja, direkt.“ stigao je prvi savjet ovom našem drugaru.

Nije prošlo ni deset sekundi, iz mase je ponovo začuo isti glas.

„Čuvaj bradu, digni gard.“ nije odustajao „trener svih trenera“.

Uskoro se oglasio i zvuk gonga. Drugar je pažljivo slušao savjete iz svog ugla riješen da u trećoj rundi pokuša da završi posao i da dođe do jedne od svojih najvećih pobjede u dotadašnjem dijelu karijere.

Krenuo je kao pit bul. Svezao je jednu, pa drugu seriju, ali kako to biva-kad praviš akciju, budi spreman i na reakciju. Tren dva kasnije i sam se našao pod kanonadom udaraca naučenih na „vrelom beogradskom asfaltu“ nakon koje su se stvari primirile. Vrijeme je curilo, a i jedan i drugi bili su vidno umorni.

„Udri ga. Sad je tvoj.“ jedva je dočekao „trener svih trenera“ da se oglasi.

Uslijediće ono što ću kasnije da pamtim čitav život.

„Ma udri ga ti, jeb’o ti više sve svoje. Ko da ga ne bi udario da može.“, neka ostane tajna ko je autor ove legendarne replike koja će kasnije da me često opomene da između onih koji gledaju i pametuju i onih koji se hvataju u koštac sa izazovom ne može da stoji znak jednakosti.

Vratiću se kasnije na ovo u Prijedoru, a sada ću da vam ponudim jednu opkladu.

Spreman da na stavim u ponudu flašu dobre rakije i frtalj meze na svoju tvrdnju da od deset istinskih ljubitelja fudbala bar petorica nikada nije stalo na „bijelu tačku“ da pripuca pentaltik na „pravi“ gol.

„Brate, vidiš koliki je gol. Ima sedam metara. Vjeruj mi, kada staviš loptu i pogledaš ka golmanu sve se smanji. Imaš osjećaj da je metar s’ metar. Nevjerovatno nešto.“ , pričaće mi kasnije ne jedan, nego bar desetak onih koji svoj hljeb zarađuju od fudbala.

Sve njih sam opsovao bar deset hiljada puta kada bi napravili neki potez koji meni, velikom i samozvanom poznavaocu fudbalske igre, ne bi bio po volji i potez koji bih ja uradio bar deset puta bolje. Dok gledam sa tribine ili zavaljen u fotelju ispred televizora.

Imao sam priliku da par puta šutnem penal , a čak sam u par navrata zaigrao pravog fudbala. Zajebana rabota. Ni blizu nije lako kako to izgleda dok se gleda sa strane. Što opet ne znači da ću prestati da kudim i psujem ove svoje kad god pogriješe. Da se ne lažemo.

Ipak, evo, flaša dobre rakije i frtalj mezetluka ako me neko razuvjeri da među deset stalnih kritičara svega i svačega na fudbalskom terenu ima bar šest onih koji su pripalili penaltiko i zaigrali na „velke“.

Najlakše je srat’ bez pokrića, lišen iskustva dok gledaš sa strane. Tada „pamet“ nema granica!

Čuj mene glupost. Mislio sam na „pamet“.

Od kada je svijeta i vijeka narod smo trenera i selektora koji bi sve bolje, brže i pametnije.

Uspjeh znamo da pohvalimo, ali neuspjeh...e, to jedva čekamo da se desi!

Aleksandar Rakić izgubio je u subotu u Abu Dabiju u okršaju koji je, prema svim najavama očekivanjima, trebalo da bude „mačji kašalj“ za njega. Da ne omalovažim sada onih, do subote, petnaest vezanih pobjeda, Azamata Murzakanova.

„Raketa“ je promijenio tim. Zaključao se u salu kod Nemanja Miloševića i po sopstvenom priznanju odradio najbolji trenažni kamp u svom životu. Pričao je i tome kako su mu se proširili vidici i kako je spoznao stvari koje je već znao na potpuno drugačiji način.

Ne kaže se džabe da istu knjigu ne doživljavaš na isti način kada je pročitaš sa dvadeset i četrdeset godina.

Aleksandar Rakić već godinama unazad slovi za jednog od najboljih srpskih boraca. Stalni je član UFC rostera koji je „sveti gral“ za sve borce na planeti. Ko kaže drugačije-laže.

Prošao je kroz sito i rešeto i nikada nije odustao.

Tri puta je „kidao“ prednje ukrštene ligamente, a povrede ja to koja je, znam ih bar „milion“, okončala karijere mnogih.

Aleksandar Rakić nikada nije odustao i nikada nije ustuknuo.

Abu Dabi je trebalo da bude njegov novi početak, ali se nešto pitao i Azamat Murzakanov. Rakić je završio na podu u prvoj rundi!

„Prošlo je njegovo. Kanta“ pisao je jedan, a drugi bi uzvratio „Nikada nije ni bio za ovaj nivo. Obični foler. Bolje bi mu bilo da se bavi manekenstvom“.

Ređali su se komentari jedan za drugim, a svaki sa istom poentom-čovjeka koji je godinama član elitnog društva najboljih boraca na planeti nazivali su „vrećom za nabijanje“.

Na tapetu se našao i trenerski dio tima koji predvodi Nemanja Milošević.

„Došlo mu je glave silno pametovanje“ sažetak je onoga što se dalo pročitati tamo gdje danas mišljenje vrijedi najviše na svit-na društvenim mrežama.

Uvjeren da je svoj komentar dao i onaj „trener svih trenera“ iz Prijedora. Uvjeren sam da i on zna šta je i kako je Rakić mogao i trebao da dođe do pobjede.

Svi to znaju, samo „Raketa“ nije znao.

Najglasniji, po običaju, bili su oni koji u „oktagon“ nisu kročili, a pitanje je da li su se kad i obreli tik uz ring. Smijem da se opkladim, ponovo u flašu dobre rakije i frtalj mezetluka, da su među tim najglasnijima najglasniji oni koji „žicaju“ kartu za bilo koji sportski događaj i kojima ne pada na pamet da izdvoje novac za ulaznicu.

Ti su uvijek najpametniji od nas svih pametnih.

Kada se „ludilo“ sleglo javili su se i oni koji iza sebe imaju život proveden u ringu. Ti su, gle čuda, redom, pružili podršku Aleksandru Rakiću nakon jednog od najvećih poraza u karijeri.

„Glavu gore. Tvoje tek dolazi!“ jedan po jedan, svi zajedno, svi kao jedan.

Jedna pobjeda ne definiše uspjeh.

Jedan poraz ne definiše slabost.

Za one koji ne odustaju. Za one koji ne znaju šta znači riječ predaja. Za one koji su iz blata stigli do zlata. Za one koji su stigli do vrha. Za one kojima je „uspjeh preko noći“ stigao nakon dvadeset godina mukotrpnog rada. Za one koji iz dana u dan izlaze iz zone komfore. Za one koji opstaju na vrhu. Za one doslijedne u poraz i pobjedi. Za one spremne da sanjaju. Za one koji u četiri zida vode svoje borbe. Za one koji se bore i vjeruju u sebe. Za one koji idu prvi.

Poštovanje mora da postoji!

Jer.. najlakše je srat’ bez pokrića, lišen iskustva dok gledaš sa strane!

P.S. Znaš kako se završilo ono u Prijedoru? Onaj moj je izgubio. Možda i ne bi da je poslušao „trenera svih trenera“. Šta misliš?