Tehnologija nije dadilja: Psiholog objašnjava kad i koliko djeca smiju da koriste mobilne telefone

Овдје се постављају бројна питања: Да ли дјечији мозак може да прати брзи развој технологије? Да ли је технологија дадиља? Какве посљедице по дјецу може произвести технологија? И како можемо да искористимо паметно све оно што нам пружа интернет?

Одговоре на ова питања пронашли смо у Дјечијем диспанзеру Лесковац, у Развојном савјетовалишту код психолога Снежане Плавшић. Сви путеви су водили код ње, јер је она, према мишљењу многих родитеља и колега, једна од најцјењенијих стручњакиња Лесковца, када је ријеч о психичком развоју дјеце.

Ова тема, нажалост, још увијек није довољно заступљена. Родитељи често остају без јасних смјерница и препуштени су самосталном истраживању у потрази за адекватним одговорима. Циљ овог истраживања није сензационализам, већ подизање свијести о важности здравог одрастања дјеце у савременом друштву.

Питали смо Снежану Плавшић због чега дјеца проводе толико времена на телефонима, да ли је то посљедица мањка времена које родитељи имају за њих и шта би заправо био здрав приступ у васпитању у дигиталном добу.

"Нећемо оптуживати родитеље да немају времена, али просто вријеме је такво. Ово је вријеме брзог технолошког напретка, и просто је то дио навике родитеља и њиховог свакодневног живота. Јако је тешко, када сте родитељ, да нешто што је дио ваших свакодневних навика склоните у интересу дјетета, онда када то за дијете није добро", објашњава Плавшићева.

Додаје да је важно правити разлику у приступу зависно од узраста дјетета.

"Одговор није исти када причамо о свим узрастима дјеце. Ставови Свјетске здравствене организације и већине психолога су врло јасни по питању тога да за малу дјецу телефони апсолутно нису. Око тога нема више различитих ставова, да ли је технологија у интересу дјеце или није. Технологија је дио данашњег свакодневног живота и напретка друштва, и не можемо да кажемо сада да то није потребно, зато што ће контрааргументи рећи да је потребно да се дјеца упознају са савременим начином комуникације, социјализације и тако даље, али оно око чега нема дилеме је да је за малу дјецу до три године апсолутно штетно".

Екранизација штети дјеци

На питање како екранизација утиче на дјецу и шта се догађа када родитељи, на примјер, гледају телевизију у присуству малишана, Снежана даје кратак и јасан одговор: "Једноставно не гледати".

"Сада су екрани све већи, и они доминирају просторијама. Наравно и многе претходне генерације су гледале телевизију, било је телевизије и у нашем дјетињству, али екрани нису били толико доминантни и са толико јаким бојама. Једноставно није до те мјере окупирало пажњу дјеце, није доминирало простором".

Додаје да у савременим домовима велики екрани у потпуности заузимају простор и да је немогуће да их свако не примијети без обзира на узраст.

"Ако дијете има годину дана па чак и мање, потпуно ће бити фасцинирано, зато што су то слике јаких боја које се смјењују брзо. Постоји нека динамика, и нормално је да то привлачи пажњу дјетета и да то доминантно усмјерава пажњу дјетета на тај екран. Тако да мој савјет родитељима је да једноставно у присуству дјетета не укључују тако велике екране и телевизоре. И, наравно, добро је пробати да не користите мобилне телефоне, или да га само користите у сврху телефонирања, колико год је то могуће. Али могуће је сигурно много више од овога што данас родитељи чине".

Све више дјеце са развојним потешкоћама

У Развојном савјетовалишту, Снежана се свакодневно сусреће са дјецом која имају различите потешкоће, међу којима су најчешће проблеми у говору, социјализацији, комуникацији и организацији пажње.

"Уколико је дијете у јако раном узрасту доминантно изложено утицају технологије, то свакако угрожава његов развој. Овакав ниво изложености се на жалост дешава чешће него што бисмо очекивали, и када до проблема дође, родитељи нам неријетко признају да нису имали довољно информација о штетним утицајима прераног увођења технологије у живот дјетета".

Родитељи често прибјегавају телефонима као средству за смиривање дјеце, али саговорница Југмедие упозорава да је то лоша пракса.

"Научно је доказано да дјетету до три године телефони уопште нису потребни никако. Екранизација је доминантан утицај на дијете, а то није иманентно његовом нормалном развоју."

Мозак дјетета не може да прати технолошки развој

"Технологија се екстремно брзо развија, а човјек се не развија тако брзо. Нама је кроз еволуцију било потребно хиљаде година да бисмо развили неке функције и да бисмо се прилагођавали средини. Не може људски мозак, а поготово мозак дјетета, да прати технолошки развој".

Према њеним ријечима, дјечији мозак се развија кроз манипулацију предметима из природне околине, кроз комуникацију са људима и животињама. Тај процес омогућава правилно формирање синапси и когнитивног развоја.

"У противном, ако нема тих подстицаја, већ се излаже вјештачким, долази до пребрзог одговора. Дијете добија неку врсту тренутне сатисфакције, и онда не може да организује пажњу како треба. У малом узрасту су говор, социјализација, комуникација, па чак и интелигенција угрожени. Дијете не учи да ријешава проблеме у својој околини, не манипулише предметима, не развија говор кроз интеракцију са људима. Дијете то нема на екрану".

Посебно истиче и везу између говора и фине моторике.

"За развој говора, вјеровали или не, важна је и графомоторика - како дијете користи прсте. Јер су центри у мозгу за говор и графомоторику међусобно повезани. Многи аутори говоре о томе да су непосредно блиско повезани моторни развој и интелектуални развој. Само уколико се дјетету пружи прилика да се пење, скаче, да развија моторне вјештине, то је основа за његов интелектуални развој. Нећемо подстаћи интелигенцију дјетета ако га учимо да репродукује неке ствари, а то сада родитељи савремени раде, јер када доведу дијете које има проблеме и онда када кажемо дијете има проблема, њихов одговор је: ‘Јако је паметно, ево питајте га зна да броји, или зна да прича на енглеском’. Значи, родитељи су фокусирани на то шта је дијете научило напамет, а не како размишља и како развија основу за мишљење."

Прекомјерна усмјереност на технологију, додаје, ограничава дијете, како у моторним активностима, тако и у друштвеним интеракцијама са вршњацима. "Дијете треба да се дружи јер тако развија социјалне вјештине. Ако га изолујете и дате му телефон "јер је лакше", а ви узмете свој, то је очигледно погрешан пут".

Како родитељи могу да раде са дјецом ако уоче ове проблеме

"Веома је важно да родитељи прате развој дјетета и да се едукују", поручује Снежана Плавшић.

"Када је прво дијете у питању, родитељи често не знају, информације које читају нису увијек тачне, а савјети из околине често су погрешни. Чујемо ствари попут: "Дјечаци говоре касније", или "у породици имамо примјер да дијете није говорило до четврте, па је завршило три факултета". То једноставно нису мјеродавне информације".

Зато истиче важност стручне помоћи: Развојно савјетовалиште у Дјечијем диспанзеру у Лесковцу отворено је за све, без упута и заказивања.

"Раније се сматрало да је у реду да дијете не говори до треће године, али данас се зна, рана интервенција је кључна. То су све мјере које се предузимају чим се уоче развојне потешкоће, како би се оне превазишле. Родитељи се често плаше да признају себи да дијете има проблем, али то не смије да буде табу. Зато и постоји Развојни центар. Проблеми у развоју нису срамота. Важно је да их на вријеме уочимо и реагујемо. Боље интервенисати рано, него чекати, па да дијете са пет година још увијек не говори".

Плавшићева објашњава да кашњење у развоју говора може довести до неграматичног говора, проблема у социјализацији и спонтаности у комуникацији.

"Ако се одређене функције развијају између 15. мјесеца и двије и по године, тада интервенција даје најбоље резултате. Тада се природном потенцијалу дјетета додаје подстицај, и развој може тећи нормално. Касније је то много теже, јер се неуронске везе не формирају тако брзо и мозак више не прихвата информације на исти начин. Све што се не научи до друге године, касније се теже усваја".

Додаје да, уколико се интервенција спроведе касније, односно када се неуронске везе више не формирају на тај начин и не тако брзо, онда више неуролошки дијете не прихвата на тај начин интервенцију.

Како изгледа процес интервенције?

"Када нам дође дијете, заједно са родитељима правимо план интервенције. Он зависи од тога шта дјетету недостаје у развоју, али и у његовом окружењу", каже Плавшић.

"На примјер, ако дијете не иде у вртић, то је прва препорука, јер комуникација са вршњацима подстиче развој. У процес се укључују и други стручњаци: дјечији психијатар, дефектолог, логопед. Психолози прате развој дјетета и заједно са родитељима раде на успостављању рутине - шта укључити, шта избацити из свакодневног живота дјетета, како подстицати развој и како мјерити напредак".

Када су телефони и телевизија допуштени малишанима?

"Све то зависи да ли дијете има неке развојне проблеме. Послије треће године је могуће уз ограничено вријеме уз надзор родитеља изложити дијете евентуално пола сата до сат дневно тој врсти садржаја, али, опет кажем - није неопходно. Генерације дјеце су одрасле без свега тога и родитељи су опет налазили начине да им окупирају вријеме".

У свијету у којем живимо технологија је неизбјежна. Међутим, телефони и екрани не могу замијенити родитељску пажњу, додир, игру и разговор и љубав.

Како истиче психолог Снежана Плавшић из Лесковца, дјетињство не може да се одложи док технологија "прође". Развој се одвија сада и сваки пропуштен корак касније је тешко надокнадив. Зато је, ипак, ова тема јако важна, јер управо у раним годинама лежи темељи будућег живота једног дјетета, али и будућност нових генерација.