Svjedočanstvo Isidore Graorac o životu i stradanju oca Steve

Тих 30 година је прошло као трен, али рана која је остала и данас крвари и боли истим интензитетом и неће никада престати. Живјети са тим једино је што преостаје и њој и њеној породици, као и свим осталим породицама које су изгубиле своје најближе.

Сјећајући га се, причајући шта је волио, ко је био, остала је трајно уписана животна, а потом и ратна судбина једног Србина, човјека прије свега, који је животом платио цијену слободе.

“Памтим да никада није био националиста, да је људе волио без обзира ко су, да и данас када неко о њему говори, говори да је био добар човјек, друг, да мрава никада није згазио. Сви који га спомену, спомену га са осмијехом. Такав и јесте био мој отац. Поносна сам на њега, и ја и моја сестра Славица и наша мајка Грозда”, каже Исидора и додаје да успомену на њега преносе својој дјеци, са намјером да га бар овако упознају, да сутра буду поносни на њега и да са поштовањем говоре да је њихов деда дао живот за Републику Српску.

Скандал који је срушио каријере: Бајронова супруга окончала брак

Данас, сјећајући се тог дана 1995. године, каже, памти и никада га заборавити неће, кренуо је на пут са ког се жив није вратио, али подједнако је бољело и то што су његове посмртне остатке тражили 10 година, ишчекујући сваки дан позив, глас, поруку да је пронађен. И као да није било тих 10 година, бољело је исто, било је претешко и претужно схватити да оца, супруга, брата, пријатеља Стеве Граорца нема. Дао је свој живот за Републику Српску, за живот у миру, на својим вјековним огњиштима, дао је живот да бисмо данас били слободни и своји.

“Зато данас сви ми дугујемо њима, подједнако као и нашим потомцима да истина о страдању Срба на овим просторима буде записана, документована кроз један дигитални запис, кроз наше сјећање и свједочење и зато позивам све да испричају истину о судбини своје породице. Ми причамо данас, да би нас слушали наши потомци, да би из наше судбине извлачили поуке и никада више не дозволили да се овако нешто икоме икада догоди”, казала је Исидора Граорац, остављајући трајно свједочанство о страдању свог оца.

Ране су ту, оне боле као да године не пролазе, али ране нас и опомињу да никада не заборавимо ко смо и шта смо. Морамо цијенити жртву коју смо као народ поднијели, да нас будућност не би “подсјећала” неким новим страдањем. Прошлост је подједнако важна као и будућност и зато оставите траг о свом страдању за будућност нас и наше дјеце.

“Ја сам поносна кћерка свог оца и знам да би и он био поносан на нас јер не дозвољавамо да његова смрт остане незабиљежена, да се не зна шта се десило тих ратних година, да су људи убијани, да су нестајали, да и данас још увијек се “својој кући” није вратило 1617 особа са списка несталих из Републике Српске.  Због њих  и због свих 24000 погинулих и укупно 35000 страдалих Срба не смијемо ћутати. Нико не смије ћутати. Гробови нас опомињу, гробови нас подсјећају да о њима причамо, записујемо, снимамо свједочанства, за историју, за будућност”, подвукла је Исидора Граорац, која је данас за Меморијални центар Републике Српске, оставила трајно свједочанство о страдању свог оца, о судбини своје породице.

Овим знаковима до краја године стиже неочекивани новац

Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске, истиче значај оваквих свједочења као кључних за очување историјске истине. Меморијални центар интензивно ради на прикупљању и евидентирању свих доступних свједочанстава која говоре о страдању српског народа, с циљем стварања највеће обједињене базе аудио-видео свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.