Sekta je otela sa 14 godina: Mjesecima je držali kao robinju u komšiluku, kad je policija našla uslijedila je odmazda zloglasnog para

У јуну 2002. године, непосредно пред завршетак основне школе, четрнаестогодишња Елизабет Смарт отета је из свог дома у Солт Лејк Ситију, у америчкој савезној држави Јута. Отела ју је секташка двојка – проповедник с улице Брајан Дејвид Мичел и његова супруга Ванда Барзи. Оно што је услиједило био је деветомјесечни кошмар препун силовања, изгладњивања, прања мозга и покушаја потпуног уништења њеног идентитета.

Али ово није обична прича о злу. Ово је прича о неуништивој снази једне дјевојчице која се, против свих шанси, вратила кући – жива.

Први сусрет са злом: Јесен 2001.

У јесен 2001. године, Елизабет и њена мајка Лоис сусрећу се са, како им се тада чинило, обичним бескућником у центру града. Дају му пет долара, а Лоис му чак нуди и прилику да заради више – позива га да помогне на крову њихове куће. Бескућник, који се представља као "Имануел", прихвата и један дан ради за њих. Тај човјек је Брајан Дејвид Мичел.

У раним јутарњим сатима, Елизабет буди хладан нож на врату. Мушкарац са брадом тихо наређује да устане из кревета. Њена млађа сестра Мери Кетрин се буди, али из страха остаје непомична. Тек неколико сати касније, трчи код родитеља.

Отета из своје собе, Елизабет је приморана да пјешачи кроз брда све док не стигну до кампа. Ту је „вјенчавају“ с Мичелом у гротескној церемонији коју спроводи његова жена Ванда Барзи.

Данима без краја: везана, силована, гладна

На свега неколико километара од свог дома, Елизабет је свакодневно мучена – силована, изгладњивана, приморавана да пије алкохол и гледа порнографију. Повремено су је водили у град, али са велом преко лица. Пролазила је поред људи који су је тражили – не знајући да је то она.

Погрешан траг и лажна нада: хапшење погрешног човјека

Полиција убрзо хапси Ричарда Ричија, бившег осуђиваног криминалца који је такође радио у њиховом дому. Иако није одмах означен као осумњичени за отмицу, касније бива оптужен за крађу накита. Умире у затвору након можданог удара, а Елизабет је и даље нестала.

Други покушај отмице: зло не мирује

Мичел не стаје. У јулу покушава да отме и Елизабетину сестру од тетке, дјевојчицу од 15 година. Упадом у њену собу покушава да је узме као нову "невјесту", али план пропада. Полиција још увијек не зна ко је он заправо.

Траг из Гинисове књиге рекорда

Тек у октобру исте године, Мери Кетрин препознаје Мичела. Док листа "Гинисову књигу рекорда", присјети се гласа који је те ноћи наредио Елизабет да устане. Био је то исти онај бескућник који им је радио на крову.

Повратак у Јуту и чудесно спасавање

Елизабет, чије је ментално стање било потпуно сломљено, успијева да убиједи Мичела да се "врате у Јуту јер им Бог то поручује". Мичел пристаје.

У марту 2003. године, девет мјесеци након нестанка, полиција зауставља чудно троје људи који ходају улицом. Међу њима је – Елизабет Смарт. Препознаје је један полицајац. Драма се завршава – дјевојчица је жива.

Спори точкови правде: лудило као штит

Мичел и Барзи проглашени су ментално нестабилним да би могли да им се суди. Пролазе године. Тек 2008. подигнута је федерална оптужница. Барзи признаје кривицу 2009. и извињава се Елизабет у судници.

Мичел покушава да избјегне суђење понашањем које граничи са лудилом – виче, пјева вјерске пјесме, одбија сарадњу. Али 2010. суд одлучује: способан је за суђење.

Елизабет говори: три дана свједочења

Током суђења у новембру 2010, Елизабет напушта своју мисију на Тајвану и враћа се кући да свједочи. Храбро, без страха, прича о свакодневним силовањима, везивању за дрво, глади. Испричала је и да је једном имала шансу да буде спашена у библиотеци, али није смјела да проговори из страха.

Пресуда и затварање поглавља

Мичел је 10. децембра 2010. проглашен кривим. Пет мјесеци касније осуђен је на доживотну робију. Елизабет му тада поручује:

„Узео си девет мјесеци мог живота, али никада ми нећеш узети моју будућност.“