Кад помислимо на размажено дијете, многима се дигне коса на глави. Дијете које без разлога и непрестано нешто захтијева, "драми", измишља, вришти, има испаде бијеса само да нешто добије и не признаје никакав ауторитет, него тражи да све буде по његовом.
Прво нам падну на памет она дјеца због које сви преврћу очима у кафићима, ресторанима, чак и на мјестима која су предвиђена за дјецу. Не воле их баш ни друга дјеца.
Увијек је прва помисао многих – родитељи превише попуштају том дјетету.
Тај круг увијек замишљамо тако да дијете нешто тражи, родитељ не да, дијете плаче, родитељ да. Али, то има и једну другу димензију, па стручњаци увијек истичу да се ту увијек ради о - незадовољеним емоционалним потребама, недосљедним границама и недостатку повезаности.
Једна стручњакиња за свјесно родитељство, Реем Раоуда, која је у својој каријери радила с више од 200 дјеце, установила је са сигурношћу да размажено понашање може указивати на незадовољене потребе. Ево којих пет знакова се могу видјети код изражено размажене дјеце, а савјетовала је како родитељи могу покушати да исправе такво понашање.
1. Не желе да чују "не"
Дијете се некад може противити правилима не зато што су она тешка, већ зато што нису довољно јасно постављене границе, што дјелује збуњујуће и фрустрирајуће. Ако су правила нејасна - или ако дијете нема право да учествује у било каквим одлукама које га се тичу – дијете може радити ствари само зато да би добило осјећај контроле.
Савјет за родитеље: Умјесто да само кажете "не" и наставите даље, признајте њихова осјећања и тада реците шта захтијевате: "Видим да си узнемирен, јер желиш још да се играш, али сада је вријеме за спавање". Границе постављене на овакав начин уче да правила нису ту да би неког контролисала, него због повјерења и сигурности.
2. Стално траже пажњу
Када дјеца захтијевају сталну пажњу, то често значи да не осјећају емоционалну повезаност или нису сигурни које је њихово мјесто у породици. Такво дијете ће често тражити више: више времена, више потврђивања, више увјеравања.
На примјер, то значи да ће тражити пажњу родитеља у друштву – зато што мисли да није довољно важно, када пажња није на њему.
Савет за родитеље: Одвојите 10 до 20 минута за несметану интеракцију с дјететом сваки дан. Што више времена, то боље. Играјте се, разговарајте или само проведите вријеме с дјететом. Када се дјеца осјећају емоционално сигурно, њихова потреба за сталним потврђивањем блиједи.
3. Имају нападе бијеса како би добили оно што желе
Изливи бијеса нису манипулација - они су вапај за помоћ. Дјеца која имају испаде бијеса обично су преоптерећена и немају вјештине обрађивања великих емоција. Често се то догађа јер се дијете осјећа као да га нико не чује зато што се његове емоције не одбацују, осјећа се немоћно, јер нема право гласа и слично.
Сајвет за родитеље: Останите мирни, потврдите њихова осјећања ("Видим да си стварно узнемирена") и понудите утјеху ("Овдје сам с тобом док се не будеш осјећала боље"). Дјеца уче емоционалну регулацију кроз повезаност, а не контролу.
4. Опиру се одговорности
Дијете које одбија да сређује, избјегава домаћи задатак или лако одустаје није, како одмах мислимо, тврдоглаво нити лијено. Можда је ствар у томе да сте их пречесто штитили од изазова или су пак били принуђени да буду независни прије него што су били спремни.
Савјет за родитеље: Понудите им сарадњу у пословима примјеренима њиховим узрастима. Кувајте заједно или рјешавајте неке проблеме као тим. Увијек треба прославити њихов труд, а не само резултате. Када се дјеца осјећају способно и кад знају да имају подршку, одговорност ће доћи сама од себе. 5. Недостаје им захвалности
Када се дијете понаша незахвално или је узнемирено зато што није добило оно што жели, то често није зато што мисли да има право на то или се осјећа повлашћено. То може значити да се осјећа као да га нико не чује, као да није повезано с родитељима или је немоћно. Када дјеца добијају играчке, посластице или награде умјесто емоционалне повезаности, они тада не могу да цијене оно што је истински важно.
Савјет за родитеље: захвалност произилази из повезаности. Укључите своје дијете у значајне активности, као што је помоћ у кувању оброка, прављење честитки или дијељење битних тренутака као породица. Кад дјеца осјете да припадају, доприносе и да су цијењена, они то цијене. Претјерано награђивање дјеце није корисно. На примјер, ако вам помогну да средите кућу, умјесто новца или слаткиша, можете рећи: "Хвала што си ми помогао. То ми пуно значи и било ми је забавно да радимо то заједно". Циљ је да те тренутке учините смисленим, а не да буде нешто што раде за награду.
