Поносна мајка из Србије: Има 11 дјеце и открива шта ради кад јој није лако

Најстарије дијете има 18 година, а најмлађа беба тек три мјесеца.

У разговору за "Телеграф.рс" ова поносна мајка открива како изгледа један сасвим обичан дан у њиховом дому пун осмијеха и дјечије граје која испуњава топли дом ове тринаесточлане породице.

Ова храбра жена, мајка пет кћерки и шесторице синова, недавно је одликована Орденом Свете мајке Анастасије на свечаности у Музеју Војводине. Признање ју је, како сама каже, дубоко гануло, иако јој је највећа животна награда одувијек била под сопственим кровом. Када није лако, ова мама уради само једну ствар. Погледа у своју дјецу и сјети се због чега се бори.

"Била сам веома срећна и узбуђена. Нисам очекивала овакво признање. Прво сам помислила на своју дјецу, јер је све што радим због њих. Није увијек лако, али када их погледам, знам зашто се сваког дана трудим. Ово признање ми много значи, али за мене су моја дјеца највеће богатство", почиње она причу за "Телеграф.рс".

Иза ове топле слике насмијане породице као стуб стоји ова поносна мајка која се труди да све држи под контролом и балансира између многобројних обавеза. Будући да супруг ради у иностранству како би обезбиједио егзистенцију, Синтија је већину времена сама са малишанима.

"Не могу да кажем да је увијек лако. Супруг ради у иностранству, па сам већи дио времена сама са дјецом. Срећом, имам помоћ своје породице и много ми значи што могу да се ослоним на њих. И старија дјеца сада све више помажу око млађе браће и сестара. У нашој кући свако помаже колико може, јер другачије не бисмо могли све да постигнемо", каже нам она.

Војничка јутра и буђење у рану зору

Живот под истим кровом са једанаесторо дјеце подразумијева огромну организацију и ритам који се не прекида. Синтијин дан почиње у рану зору, прије него што се зачују први дјечји кораци, како би све било спремно за предстојећи дан у вртићу и школи.

"Јутра су нам увијек пуна обавеза. Треба спремити дјецу за школу и вртић, припремити доручак и побринути се да свако стигне тамо где треба. Док завршим једну обавезу, већ ме чека друга. Није увијек све савршено организовано, али трудим се да све постигнем. На то сам већ навикла, јер са толико дјеце дан једноставно мора добро да се испланира", прича саговорница "Телеграфа" и додаје да сада већ и старија дјеца помажу колико могу што јој посебно значи.

"Старија дјеца ми много помажу. Како расту, тако све више разумију колико обавеза има у великој породици. Помогну око млађих, причувају их и ураде оно што могу. Наравно, и они су дјеца и не очекујем да преузму моје обавезе, али ми њихова помоћ много значи. Лијепо ми је када видим да се међусобно воле и помажу једни другима", прича поносна мајка.

Открила је и колико јој времена треба да припреми оброке за цијелу породицу.

"За толико дјеце потребно је доста времена, али сам навикла да припремам оброке за велику породицу. Гледам да све буде спремно на вријеме, посебно када дјеца треба да иду у школу и вртић. Није увек једноставно, али трудим се да нико не оде гладан и да дан почнемо како треба", каже она.

Она и супруг боре се свим силама да дјеци обезбиједе неопходно

Обезбиједити гардеробу, обућу и школски прибор за једанаесторо дјеце представља огроман финансијски изазов из мјесеца у мјесец, иако се супруг труди да обезбиједи све, истиче да није нимало лако.

"Није лако када имате једанаесторо дјеце. Увијек нешто треба, некоме је потребна одјећа, обућа, школски прибор или нешто друго. Трудимо се да оно што имамо распоредимо најбоље што можемо и да сваком дјетету обезбиједимо оно што му је потребно. Много нам значи помоћ породице, а захвална сам и људима који су нам пружили подршку. Такве ствари човјек не заборавља, посебно када зна колико је тешко све сам постићи", истиче Синтија.

У свакодневној борби са пеленама, домаћим школским задацима, кувањем и бригом, вријеме за себе је луксуз којег се ова мајка одрекла без трунке кајања, а срећу и испуњеност је пронашла управо у својој дјеци.

"Искрено, веома ријетко имам времена само за себе. Увијек има нешто да се уради и неко коме сам потребна. Најсрећнија сам када су дјеца добро, када су здрава и када смо сви заједно. Мени не треба много да бих била срећна. Довољно ми је да их видим насмијане и да знам да су добро", искрена је она.

А најљепша награда за сав умор и бригу долази када се дан приведе крају и породица окупи око трпезе.

"То су ми најљепши тренуци. Када их све видим за столом, када чујем њихове гласове и гледам како разговарају, тада осјећам колико сам богата. Можда немамо увијек све што бисмо жељели, али имамо једни друге. Најважније ми је да су дјеца здрава, да се воле, поштују и да знају да увијек имају своју породицу. Поносна сам на сваког од њих и не бих мијењала своју породицу ни за шта на свијету", истиче она.

Синтија поручује да је свако дијете другачије и свако заузима мјесто у њеном срцу.

"Они су мој највећи понос и моја највећа срећа", закључује Синтија.