Херој ове тешке животне приче је један храбар дјед из Тузле који је прије пет година покренуо поступак преузимања старатељства над тројицом својих унука.
Наиме након развода сина и снајке дјед је ријешио да преузме бригу о унуцима, тада је добио битку а данас је један поносни дјед-родитељ на успјехе, слободно можемо рећи, својих "синова."
Није му било ни мало лако и како сам каже:"Ваља три мушкарца изгурати, извео сам их на прави пут".
Прије пет година је Алена, Анеса и Амела напустила мајка а отац није имао услове да о њима брине. Такве околности су довеле до тога да је живот ове дјеце требало да се настави у Дому за дјецу без родитељског старања. Дјед то није желио да допусти и од тада је кренула борба Јусуфа Мујића (67) и његове супруге.
"Када тако нешто чујете, то је један веома тежак и јак ударац, једна напорна борба. Пола године сам се борио да они остану код мене. Најмлађи је имао само двије године и како их дати у дом поред живог дједа и бабе. Ја сам их узео у руке и довео својој кући", рекао је Јусуф Мујић.
Након успјешног завршетка програма око хранитељства, Центар за социјални рад, додијелио им је унуке. И ако брига о дјеци није нимало лака, Јусуф истиче да за њега брига није тешка и да би опет све поновио.
"Жеља сваког дједа јесте да му унуци буду успјешни. Ту борбу нисам ни осјетио, јер кад нешто желиш и хоћеш онда се то и савлада без проблема, мада било је и напорних тренутака. Ваља три мушкарца изгурати", додао је Јусуг Мујић за Јутјуб канал РТВСЛОН.
Најмлађи Амел имао је само двије године када су бригу о њему преузели бака и дјед. Сада је други разред основне школе. Бави се каратеом и како каже, има велике снове.
"Желим да будем полицајац кад порастем јер је то посао гдје се бориш против криминалаца, а ја нисам криминалац" рекао је Амел Мујић.
Каратеом се такође бави и једанаестогодишњи Анес. Он у будућности жели да буде тренер каратеа.
"Никакав други посао нећу да имам. Жеља ми је само да будем тренер", рекао је Анес.
Као најстарији, Ален је од њих тројице најуспјешнији каратиста. Има преко 44 медаља са различитих такмичења. Прву медаљу освојио је са десет година. Сваку је посветио првенствно себи: "Циљ ми је био да будем најбољи. Да бих имао бољу слику себе и да ме људи гледају другачије", рекао је Ален.
Објашњава да је као најстарији, од почетка свјестан шта су дјед и баба урадили за њега и браћу.
Родитељи ових скромних и добрих дјечака, развели су се, званично, прошле године. Суд је старатељство додијелио дједу, уз повремене посјете родитељима. Анес који је са пет година доживио тешку судбину, сада када је одрастао схватио је шта се заправо десило. Ипак, контакт са родитељима није чест.
"Имам њихов број, понекад се дописујем са оцем, некада ме и назове па причамо. Имам и мамин број али са њом се не чујем, одговорим само када ми пусти поруку, а то је јако ријетко", рекао је Анес.
Због њихове херојске помоћи њима, унук каже да настоји да им нико од њих тројице не прави проблеме.
"Прво да их не секирамо, јер су стари, а помажем им и око бриге о млађој браћи јер неко мора" објаснио је Ален.
За поносног дједа, свака медаља али и добра оцјена у школи сузе су радоснице за њега. "Ја сам веома поносан, мало је то тешко и описати. Имам 67 година и надам се да сам учионио за њих колико сам могао" закључио је Јусуф Мујић.
.webp)
