Душица Јаковљевић шокирала признањем о носу: „Врх ми је пао, подижем га фластером“

Иза њеног препознатљивог осмијеха, како је испричала, крију се године изазова и борбе да поново успостави равнотежу у животу.

Након што се повукла из свакодневне радне рутине, одлучила је да се врати у родитељски дом на Дорћолу, гдје је покушала да пронађе мир и поново се посвети себи.

– Тренутно сам у рукама правих љекара са Стоматолошког факултета и сви су дивни. Ишла сам од једног до другог љекара. Имала сам озбиљне падове имунитета, немам гвожђа нити витамина Д. Највише зато што ме прошле године сунце није видјело, јер нисам ишла на љетовање. Још истражујемо да ли је ријеч о нечему аутоимуном, али биће све добро и најважније је да није ништа страшно – испричала је Душица.

Признала је да је годинама занемаривала правилну исхрану и организму наметала нагле промјене, смјењујући интензивне тренинге с изненадним преласком на здравије навике.

– Дошло је до замора материјала након толико година рада. Нисам се раније хранила здраво, па нагло кренем с тренинзима, па са здравом исхраном и тако правим шокове организму. Вријеме је да мало заволим свој организам – казала је.

Нос јој више није приоритет

Посебну пажњу привукле су њене објаве на друштвеним мрежама, на којима преко носа лијепи фластере. Објаснила је да се на тај начин сналази док не дође вријеме за оперативни захват.

– Муком сам приморана на то! Видјела сам да неке дјевојке то раде на Инстаграму. Ја никада нисам практиковала такве ствари, ласере и сличне третмане. Људи ме питају зашто не оперишем нос, али то није тако једноставно. Све има своје фазе – рекла је водитељка.

Додала је да се у једном тренутку запитала зашто би морала да има савршен нос и ко уопште од ње очекује да буде савршена.

– Зашто на крају крајева морам бити лијепа? Никада себе нисам сматрала лијепом, па када добијем коментар „ниси лијепа“, одговорим: „А ко је рекао да јесам?“ Љепота долази из нечег другог – поручила је.

Говорећи о фластерима, објаснила је да јој такво рјешење олакшава дисање.

– Схватила сам да, када залијепим врх носа који је пао и подигнем га фластером, прве ноћи лакше дишем. Направила сам свој изум, превијам нос и много ми је лакше. Операцију сам одгодила – имам пречих послова! Пронашла сам мир и смисао у свему што ме окружује и схватила да нос не мора бити мој приоритет. Лако ћемо за нос – казала је Душица.

Не штеде је ни ружни коментари

Дугогодишња присутност у медијима донијела јој је препознатљивост, али и суочавање с грубим коментарима на друштвеним мрежама. Каже да људи често заборављају да иза јавне личности стоји особа која пролази кроз властите проблеме.

– Људи су толико сурови. Кажу ми: „Сама си хтјела да постанеш позната.“ У књизи коју пишем, у којој се главна јунакиња зове Ана, написала сам да је жељела бити славна, а није била свјесна да ће једног дана ријеч „славан“ бити замијењена ријечју „познат“. Славни се славе, а познате познају. А чим некога познајеш, мислиш да му можеш рећи било шта и обратити му се преко друштвених мрежа – испричала је.

Истакла је да се некада слава није мјерила скупим торбама, сатовима и одјећом, већ је имала другачије значење. Данас се, сматра, много тога свело на материјалне вриједности и број пратилаца.

– Морала сам постати свјесна да ти трајање у овом послу неће донијети само дивљење, већ да ће некоме бити лако да баци камен. Тај камен може бити изговорена или написана ријеч, посебно док се бориш са здравственим проблемом – рекла је.

Додала је да је требало времена да изгради заштиту од увреда, али да је на крају дана најважније како се човјек осјећа када остане сам са собом.

„У кризним ситуацијама кажем себи: Изађи па побиједи!“

Упркос здравственим проблемима и тешким тренуцима, Душица каже да није особа која се предаје и дуго остаје у очају. Њен начин суочавања с кризама јесте да настави даље, чак и када јој се чини да нема излаза.

– Нисам никада била неко ко је плакао. Нема плакања, нема! Идемо даље. У кризним ситуацијама, када ми је најгоре, кажем себи: „Е, сада изађи па побиједи!“ – поручила је.

Сматра да ју је управо суочавање с најтежим животним ситуацијама научило колико човјек може бити снажан.

– Шта ми је највише помогло? То што кажем: ако нећу ја, ко ће други? Ништа ти у животу није већи пријатељ од безизлазне ситуације. Захваљујем свим својим безизлазним ситуацијама када сам се питала шта ћу сутра, јер јутро увијек све промијени – закључила је Душица.

(Aваз)