Два дана након смрти душа покојника лута, обилази она мјеста која је вољела и посјећивала током живота. Према учењу и предању цркве душа никад није сама у смислу лутања.

- Промислом Божјим, вољом и допуштењем одређује се и час смрти, што је онда кад је човјек најспремнији да напусти овај свијет. Господ јој та два дана даје слободу да може да обиђе сва та мјеста и те људе које је за живота вољела али не може да ступи у комуникацију с њима јер нема тијела, пошто сама та енергија душе не може да оствари контакт, овако о путу душе послије смрти у православљу, у првих 40 дана - казао је протојереј-ставрофор професор доктор Владимир Ступар.

Најбитније је да се молимо трећи дан након упокојења како је говорио Свети Макарије Александријски. У часу упокојења долази анђео који узима душу и помаже човјеку у тренутку одвајања душе од тијела, заједно са анђелом чуваром. Они су ту поред те душе која је у новом стању и у новим околностима. Она тада види да је тијело ту, беживотно, мртво, али и да је човјек као личност, јединствена и непоновљива, и даље "жив" јер је човјек неуништив.

- Тад обично види родбину која плаче, а ако је био у болници види љекаре, особље... Душа се у прва два дана ослобађа терета тијела и тјелесности и постаје покретљива и способна да великим брзинама пређе с једног мјеста на друго - испричао је он за ТВ Храм.

Трећи дан душа се узноси на небо гдје треба да прође поднебесје и да дође до пријестола Божјег, до Исуса Христа гдје ће се у 40. дан одредити да ли ће бити у свјетлости или тами до васкрсења или Страшног суда. Кад је ријеч о самом искуству, каже протојереј-ставрофор Ступар, постоји и друго - тзв. клиничке смрти односно одвајање душе и тијела али и њено поновно враћање у тијело, а то је нешто сасвим друго.

Шта се дешава у првих 40 дана

То је неки временски оквир људски који је дат али душа има друго осјећање времена зависно од тога чиме је покојник своју душу обогатио - светим врлинама и светим даровима у прослављању Бога или је та душа била потпуно равнодушна по питању односа с ближњима и Богом. Да ли се душа освештала за живота кроз свете тајне и молитве или је остала потпуно сиромашна и нашла се убога и јадна.

У тих 40 дана душа бива са та два анђела - анђелом чуваром ког добијамо на крштењу и анђелом послатим од Бога да узме душу. Тада душа бива проведена - показује јој се сва љепота Царства небеског и престола Божјег или бива такође проведена мјестима гдје се душе које нису оствариле свој циљ и задатак, а то је да буду у љубави и јединству са Богом, бивају одгурнуте у таму, гдје је плач и шкргут зуба. Душа види и једно и друго и долази пред Христа који одлучује гдје ће душа потом бити.

Професор Ступар је говорио и о митарству, митарима - небеским цариницима који испитују душу што је тешко описати овоземаљским језиком посебно то стање усхода душе пред престо Божји. Додао је и да ђаво чини све не би ли човјека поробио и да је благодати Божјом сва срећа што не можемо да видимо демоне јер су толико ружни и грозни да бисмо могли да умремо од страха кад бисмо их видели.

Демони бораве у поднебесју и душа, с којом су тада анђели, јесте у једној тјескоби јер јој се демони приказују у свој својој ружноћи. Грешном човјеку који није живио врлинским животом они говоре ти си један од нас, пођи с нама, ти треба да будеш са нама.

У том периоду душа се испитује, а колико је важан тај пролазак до Божјег престола, та испитивања и те царине - митарства су у ствари опасности кроз која душа треба да дође, у преносном, а не просторном смислу. Тако се и Богородица чистија од свјетлости молила сину своме да дође и узме њену душу да не види лица демона. Смисао свих молитви јесте да душа без икаквих препрека дође пред Господа, који је љубав, благ и милостив, али и праведан.

Демони имају огроман порив да што више људи вргну у пакао да кад дође Страшни суд да сатана може да каже Христу сљедеће: Ако можеш њих да спасеш, онда спаси и нас - како би Ђаво без покајања и промјене свог бића могао да буде спасен, а пао је због гордости из које произилазе сви гријеси. Демони не желе да се покају али желе да се спасу без промјене свог бића и покајања.

Шта се збива са душом послије 40. дана

Ако душа прође искушење ђавола ти си наш, чекамо те... душа у великом страху долази пред лице Божје, а тад се указује дубока правда - Божја праведност. То значи да вријеме овоземаљског живота човјек треба да цијени - а не да се досађује - како би се припремио са сусретом лице у лице са Богом. Важно је да се покајемо јер што свежете на земљи биће свезано на небу, што разријешите на земљи биће разријешено и на небу. А ако човјек протраћи свој живот тад ће из једне друге перспективе видјети какав је стварно био његов живот.

Тог 40. дана и најмање добро дјело и дјело љубави које смо учинили, рачунаће се. Тог дана на том привременом суду до васкрсења и Страшног суда знаће се да ли идемо у Царство Божје или у таму - до коначног суда када ће судити и живима и мртвима. Тако наши ближњи у тих 40 дана молитвама и добрим дјелима могу у наше име много да учине за нас.

Пратите нас и путем Вибера