Били су тамо гдје други нису могли или нису смјели. У своје редове су бирали најбоље од најбољих. Одликовала их је храброст, одважност. Нису знали за страх. Били су на најбитнијим ратиштима. На сваком од њих за Републику Српску је живот дао барем један борац. С разлогом су прозвани једном од најелитнијих јединица. Гарда "Пантери“ и данас у народу ужива углед једне од најпркоснијих војних јединица.
"Наша јединица се мало више истицала у односу на друге јединице због наше велике ватрене моћи, ефикасности велике маневарске могућности и свега што је одликовало нашу јединицу. Ви знате да је она основама 2. маја, прије формирања ВРС, а формирањем ВРС наравно да је ушла у састав ВРС и остала током читавог рата“, каже посљедњи ратни командант Гарде Пантери Љубиша Лазић.
"Када је јединица формирана прије 32 године, формирана је по основу одредби мировног споразума у Лисабону по коме је било предвиђено да сви народи у БиХ имају своје јединице формиране по националном кључу, тако је у Бијељини формирана Српска национална гарда са Семберије и Мајевице при штабу територијалне одбране. При формирању планирано је да та јединица буде специјална јединица при територијалној одбрани, која би била ангажована на војно-полицијским пословима и на пословима пружања помоћи при елементарним непогодама као антитерористичка јединица, међутим пропашћу мировног споразума из Лисабона јединица је временом прерасла у бригаду, а оно све остало је легенда и историја“, каже Горан Тешић Голуб из Гарде Пантери.
Имали су велике маневарске могућности. Када су то услови захтијевали, могли су да се модификују између моторизоване и механизоване јединице. У року од 24 часа могли су да се пребаце са једног фронта на други. Такву могућност није имала ни једна јединица ВРС, кажу гардисти "Пантера“.
"Ми смо имали такву маневарску могућност што није ни једна јединица у ВРС имала, да смо у 24 часа могли да се нађемо на свим ратиштима и имали смо тако велику маневарску могућност да смо могли бити употребљени на сваком мјесту и у свака доба тамо гдје је било најпотребније. Нема гдје нисмо били, само у Херцеговини нисмо били. Били смо од Игмана, Подриња, Посавине, Мајевице, Озрена, Купреса, Новог Града, значи све гдје је год било потребно српском народу, гдје највише био угрожен, ту смо ишли“, каже посљедњи ратни командант Гарде "Пантери“ Љубиша Лазић.
Причу о Гарди Пантери погледајте у наставку:
