Смрт Боре Чорбе погодила је и Ведрану Рудан, која је објавила текст под називом "Умро је највећи" Бори Ђорђевић.
Имала је лијепе ријечи за њега, у појединим дијеловима је стала у његову одбрану.
"Отишао је Бора Чорба. “Не можеш писати о Бори”, рекао ми је муж, “ниси га познавала.”
Нисам ушла у дискусију. Бора је дио моје душе онако како то никад неће бити људи које познајем откако сам се родила.
Треба ли некога “познавати” да би ти био близак онако како је Бора био мени и стотинама хиљада других који га такође нису “познавали”?
Не разумијем се у музику, не слушам је често али Борине пјесме су за мене увијек биле више од музике. Утјеха, помоћ да погледам истини у очи. Кад бисмо аутом ишли на пут слушала сам само њега, па њега и опет њега.
Кад потпуно изгубљена сједим у кући и тупо буљим у зид обузета својим демонима слушам Бору, Бору па опет Бору.
Топлина, очај, глас губитника који храпавим гласом мени губитници и очајници прича моју причу је оно што ми нико, најмање његова смрт, не може отети. Бора је мој брат, мој херој, мој Пјесник над пјесницима, мој штап док бауљам кроз живот у потрази за чврстим тлом.
“Погледај дом свој анђеле” може данас бити химна баш сваке земље на Кугли. Бора је без икакве конкуренције највећи рок пјесник на овим некад нашим просторима који су нажалост постали њихови. Бора је био “четник”, пишу ових дана.
Четник? Је*е ми се ако је био “четник”, ја и не знам ко је “четник”. Мени је четник, примјерице, Пленковић који је свакој хрватској мајци или отео дијете или га убија глађу. Он је Хрватску претворио у прах и пепео, ни један му четник у том злочину није, не може и неће бити раван. И Хрватска је дом који би требао погледати Борин анђео али му то не пада на памет.
Тјеши ме да ће страховлада нашег четника једном цркнути, Борин глас звониће довијека.
Јасно ми је, тотално је непримјерено у истом тексту спомињати Бору “четника” и Пленковића разбојника, али знам да се мој драги “четник” због овог богохуљења не би узнемирио. Јебало се њему што они око њега мисле.
Вртио је свој филм који је био и мој и који јест мој и који ће бити мој док будем дисала. Драги Бора, давне 1989. била сам на твом концерту у Ријеци у Хрватском народном казалишту Ивана пл. Зајца. Пјевао си, “у случају грађанског рата, летите авионима ЈАТ-а”. Читаво се казалиште смијало онако како су се у то вријеме смијали сви којима би неко споменуо грађански рат у Југославији. Грађански рат у земљи братства и јединства? Ха, ха, ха…
Једном сам те срела на Радио Ријеци. Запањило ме твоје чисто, готово дјевојачко лице. Изгледало ми је попут маске која скрива лице мушкарчине груба гласа и још грубљег језика. Ни глас ти није био груб. Била сам збуњена. Је ли тај тихи, пристојни младић Бора Чорба?
Сви ми имамо тисућу лица, сви смо ми добри или лоши глумци, ништа наша лица ни наше ријечи о нама не могу рећи. Зато си, Бора, за неке четник, благо онима који све знају, а за мене ћеш увијек бити само лијек за душу моју", наводи се у тексту Ведране Рудан.
