Još u vrijeme dok je palio i žario po ringovima širom svijeta Majk Tajson (53) je bio poznat kao čovjek kome nisu baš sve na broju, a sa ne baš normačnim ponašanjem nastavio je i nakon što je objesio rukavice od klin.

Od čovjeka koji je, na primjer, bio u stanju da odgrize uho rivalu, svašta se može očekivati, pa i kratka ispovest koju je dao za "Sportsman".

- Ne mislim da išta novo i važno može da se desi u mom životu u odnosu na ono što sam već opisao u autoboiografiji. Ali, nikad se ne zna. Što više učimo o sebi, više učimo i o životu. Život je prilično zanimljiv. Rodimo se i umremo ne znajući odakle smo došli. A život nas priprema za smrt. Još uvijek ne znamo ništa o tome, ali kada dođemo u neke godine više se ne plašimo smrti onoliko koliko smo se plašili kao mladi - počeo je Tajson svoju priču, pa objasnio i da je i tokom karijere bio svjestan opasnosti sporta kojim se bavi:

- Znao sam da mogu da umrem na treningu ili tokom borbe. Ali nisam bio uplašen. Mislio sam ako će neko već da umre, ja ću biti onaj koji ga je ubio. To samopouzdanje je zapravo bio mehanizam preživljavanja. Ali sada, iz mog iskustva, iz onog u šta vjerujem, iz toga što sve više saznajem o nepostojanju, sve sam spremniji da umrem.

Tajson je zatim pojednostavio posljednju rečenicu:

- Spreman sam da umrem. Ne bojim se toga. Za mene bi živjeti moglo da bude komplikovanije nego umrijeti. Za život treba mnogo hraborsti i bez nje ne možeš da kontrolišeš život. Preozbiljno shvatamo sami sebe, a šta smo zapravo. Mi smo ništa! Mislimo da smo posebni! Slava je sranje! Svi viču kako si poseban, a onda otkriješ da nisi. Možeš u zatvor, možeš da umreš, možeš da doživiš da se prema tebi loše odnose. Ne očekujem da će mi se desiti loše stvari, ali kad mi se dogode, znam da mogu da to kontrolišem. Znam da se sranja dešavaju. Nastaviću da stremim nečemu, neće me obeshrabriti.