Дијагнозе инвазивног карцинома дојке и грлића материце, а затим и бројне метастазе. Безброј хемотерапија, преко 15 операција и километри пута пређени до наде у боље сутра. Све то стало је у осам и по година живота Маше Драганић из Бијељине, која данас, са својих 37 година, чврсто стоји на земљи као лавица, подигнуте главе и са осмијехом прича кроз шта је све прошла и пролази од прве дијагнозе која јој је саопштена када је имала 29 година и сина од тада, само годину дана.
Инвазивни карцином дојке био је први шок за њу и њену породицу, али знала је да мора наставити да се бори. Након извршене операције, одлучила се на превентивну мастектомију, а затим и на уградњу имплантата, што се испоставило као лоша одлука.
Њен организам тада није прихватио страно тијело након чега су услиједиле бројне операције, пресађивање коже са леђа на груди због чега је одлучила да одустане од свега и живи живот без груди јој јој је у том тренутку значајно било само да је жива. Иако је мислила да је ту крај њеним проблемима, живот је још једном показао колико може да буде суров. Након редовне гинеколошке контроле, за њу је услиједио нови шок.
"Утврди се да се ради о карциному грлића. Значи, ја сада имам још један карцином. То није карцином који има везе са дојком нити било каква метастаза него се искључиво ради о још једном карциному. Тада, по препоруци, долазим до професора Петра Радловића у Београду гдје радим гдје радим велику операцију, тачније ткз Верхајм. Ту се ваде сви женски органи заједно са лимфама. Тако је и било, ја сам одрадила ту велику операцију и стварно опоравак послије те велике операције текао је океј, иако је то стварно тешка операција, и знам доста које каже да готово мјесец дана нису могле да се крећу, ја сам ту већ неки пети дан се кретала. Јер, неко сам ко у принципу, када ми је најтеже себе форсирам да идем да се крећем. Јер, организам у принципу живи ако си ти у покрету. И тако је било, брзо сам се ја опоравила од те операције. Међутим, радим контролу, она је била у мају мјесецу, у септембру радим контролу, ја често кажем, некако тај септембар мјесец ми је најчешће доносио неке невоље, и те године такође опет долази. Радимо це-те грудног коша и абдомена. Међутим, тад откривамо метастазе на костима и на плућима", прича Маша Драгић.
Тада је одлука љекара била да је пошаљу на зрачну терапију костију, занемарујући метастазу на плућима. У том тренутку, схватила је, да њено стање захтјева помоћ на неком другом мјесту. Упркос великим боловима које су јој проузроковале метастазе на костима, лијечење је наставила у болници у Бечу код доктора који је прихватио да њен живот преузме у своје руке, иако су прогнозе које јој је дао, биле веома лоше.
"Кроз неких мјесец дана тих претрага, ми добијамо налаз да се ту ради о метастази од 2 и по центиметра, која је у дубину на душнику и да је она уствари спорна, која пријети сваког момента да ме угуши. Они су ми и тад рекли, не брините, од костију се не умире, али од овога је већ озбиљна ситуација. И тако је и било, крећем са мојом првом хемотерапијом. У међувремену, болест је почела да се смањује и кроз неких мјесец сам дошла у прво стање када нигдје више нисам имала ни једну метастазу у тијелу што је стварно било феноменално ако се узме у обзир да сам на кичми имала преко 30 и нешто метастаза. Знам да су овдје у Бијељини рекли да буквално се моја кичма више и не види колико је покривена метастазама. И од тог дана, моја борба се у Бечу наставила. Трају из године у годину. Метастазе су и долазиле и враћале се, долазиле су ми на јетру, долазиле су ми и на мозак и могу слободно да кажем да ми је на мозгу било најтеже иако је на костима најболније било", додаје Маша.
Најтеже јер су је метастазе на мозгу ометале да обавља њене свакодневне активности. До тог тренутка Маша је особа која живи активан живот. Сама путује, вози, лети авионом, ради, али због такве дијагнозе њени снови срушени су у тренутку када су јој љекари забранили да функционише па и борави сама. Тада је спас одлучила да потражи у вјери и цркви. Након посјете и молитве у манастиру Тумане, видно се, прича осјећала боље.
"Ја сам стварно некако вјеровала у све то што радим у те молитве и у лијекове које примам и све што пијем и кроз неких мјесец дана, ми смо дошли у неку фазу, наравно, прошла сам и гама нож, то је интервенција која се ради на мозгу за метастазе. Ја сам након мјесец дана довела себе у стање да сам могла себе да одвезем у манастир Тумане, што је стварно било невјероватно", каже Маша.
Након свих ових година њене лавовске борбе, најтеже јој пада то што јој живот није пружио прилику да свом сину подари брата или сестру. И то је једина помисао која јој тјера сузе на очи, иако за плакање има безброј разлога. Али јачина њеног ума, надвладала је све дијагнозе које је својим ведрим духом бацила у сјенку.
"У том моменту, када су ми износили приједлог за ту операцију Верхајм и када су ми саопштавали да нећу моћи имати више дјеце, то јесте онако била стварно најболнија ствар, али сам се водила тада у том моменту, нема везе, не могу да будем нескромна, не могу да будем незахвална, Бог ми је подарио једног сина и стварно сам пресрећна са њим. И он ми је, да кажем, ослонац највећи у свему овоме, подршка и мотивација и кад ми је оно најтеже, кад поклекнем, просто њега кад видим, знам да нема одустајања", додаје Маша.
Себи дозволи тренутак слабости, али веома кратко, на сат или два, након чега стаје на ноге и иде даље, јер за њу предаје нема. Иако је надљудском борбом успјела да се ријеши већине метастаза, недавно су јој се на кости вратиле нове.
Али, то је не спречава да развуче најљепши осмијех на свијету, путује и живи живот пуним плућима, иако на сваки 21 један дан иде на хемотерапије на које се сама до Аустрије вози, прими их, а онда са великим нестрпљењем враћа кући како би вријеме проводила са породицом и сином који јој је на овом тешком животном путу свијетла тачка, ослонац и снага да може и мора боље и јаче. Маша је и запослена, власница је женског бутика, а да бира најбоље модне комаде за све припаднице њежнијег пола, није јој тешко ни да пређе хиљаде километара.
