О манастиру Острог сигурно сте већ чули много прича и тврдњи, а многи су и сами били свједоци чуда Светог Василија Острошког, чије свете мошти почивају у овом манастиру.
Због свих тих прича, многи се на путу до мора одлучују да посјете Острог, али су они који тамо остану да преспавају у мањини – због времена, гужве, журбе…
Сада вам у детаље преносимо како то изгледа, из угла једне Београђанке која се недавно вратила из Острошких планина:
– Прво морам да кажем једно – ако сте некад чули да на Острог не можете да пођете кад вам је воља, већ кад вас Свети Василије позове, ја сам ту да вам потврдим да је то чиста истина.
Послије вишемјесечног планирања и договарања око одласка, сваки план је пропао. Или нема новца, или нема аутобуских карата, или нема времена, или је лоше вријеме… Увијек нешто. Када сам на кратко одустала, стигао је позив као гром из ведра неба – Хоћеш у петак на Острог? Бесплатно је, ноћимо тамо, крећемо у петак увече, враћамо се у недјељу увече?
Наравно да хоћу! И ето га – идем, коначно, новац ми и не треба, а слободан викенд се сам намјестио!
Ноћно путовање прошло је брзо, и одједном послије 8 или 9 година, више се и не сјећам, поново у даљини угледах обрисе Острошких планина. Осмијех ми се сам развукао на лице, и док је наш мини-бус лагано вијугао путем пуним кривина, полако је се и велика, бијела светиња ушушкана у скоро сам врх кршевите планине полако назирала између дрвећа.
Повремено су ми пажњу скретали коментари возача (Мајко мила, шта је ово, слетићемо!) и мојих сапутника које је хватала мучнина од висине и кривудања. Хтјела сам да им кажем на сав глас: Хеј људи, па овдје не може ништа да вам се деси!
Коначно, успењали смо се до доњег манастира посвећеног Пресветој Тројици. Одатле, рече вођа пута, ко жели, може пјешице, ко неће – возимо до горње капије. Наравно, пјешице!
И да знате – стрмо је, високо, има доста да се хода, напорно је – нарочито онима који као ја претежно сједе у канцеларији. Ипак, моје двије дивне пратиље, које сам на овом путовању и упознала, и ја на крају смо живе и здраве стигле, савладавши каменито и нестабилно импровизовано степениште којим се кроз шуму долази до Горњег Манастира.
У порти манастира – бар 300 људи! Једва смо успјеле да пронађемо струњаче и ћебад и смјестимо се међу стотинама људи који су се тискали на пространом бетону испред конака, само да би успјели да преспавају једну ноћ под великом светињом.
Сачекасмо ред за целивање моштију – пуних 2 сата. Колона се врло полако кретала уским степеништем који води до пећине у којој се чувају мошти Светог Василија. Сунце је упекло у стијене, а мене страшно забољела глава.
Питала сам се хоћу ли издржати, када су ми се мисли саме изгубиле и отишле Светом Василију. У трен ока (вјероватно много више), нашла сам се у пећини и поклонила се свечевим моштима.
О, како ме је чудесно прошла главобоља! Вјерујте, немојте да вјерујете, мени је свеједно, ја знам!
Послије вечерње молитве, прошетала сам са новим пријатељицама, и откриле смо колико су монаси и дјевојке које добровољно помажу на Острогу дивни, пожртвовани и колико им је стало да свима изађу у сусрет, да свакоме дају бесплатну свету воду и освештано уље, да сваког ко жели исповеде, приме да цјелива мошти…
Преуморне од пута, мислиле смо да легнемо већ у 8 – на крају, ја сам себе ухватила како се по мрклом мраку поново пењем према пећини, а једна од мојих сапутница чека ред за исповијест.
Када сам се коначно смјестила на свој дио струњаче, заспала сам истог трена. Раније тог дана слушала сам људе који говоре како ћемо се посмрзавати, како нема довољно ћебади, како дува вјетар, хоће киша… И пала је, накратко, али нисмо одустале – покриле смо ствари и чекале да стане.
Да се вратим на ноћ. Не знам ни сама колико сам већ спавала, када ме је пробудила изненадна хладноћа. Једва сам отворила очи и видјела нешто што ми се толико урезало у душу да ћу вјероватно памтити до краја живота.
У кући у којој живим, навикла сам да се у сред ноћи пробудим и угледам завјесу на којој се грање дрвећа поиграва и помоћу уличног свјетла прави разне облике, којих сам се плашила кад сам била мала.
Овога пута, отворила сам очи и угледала огроман камени горостас, који је покривао читав мој видокруг.
Требао ми је тренутак да се сјетим гдје сам. У средини стијене – икона Светог Василија, чији лик као да ме је гледао право у очи. Више ње, велики бијели крст који сија. А не знам од чега сија, ту нема свјетла. Нажалост, у моменту ми није ни пало на памет да фотографишем.
Хладноћа је нестала, опет ми је било топло. Знала сам да ме огромна стијена чува, и мене и све који су мирно спавали око мене.
Хтјела сам некоме да кажем. Са осмијехом сам погледала у Јелену – мирно је спавала. Затим у Невену – сањала је попут бебе.
Са истим осмијехом поново сам легла, а тонући у сан, чула сам нешто што бих могла да опишем као тихо куцкање и лагани бат корака. Нисам хтјела да отворим очи. Вјерујем ко је то био. Знам ко је то био.
И открила сам зашто ми је било хладно – вјетар је са мене згрнуо до струка танано ћебе којим сам се покривала. Била сам му захвална што ме је пробудио да видим ту љепоту, ту тону наизглед сувог и беживотног камења са бљештавим украсом на врху, који преко ноћи постаје горди, снажни, непоколебљиви чувар, који вас не да ничему и никоме.
А на планини коју чува Свети Василије могуће је све – па чак и да из грубе, оштре и стрме стијене никну љубичице и неко предивно розе цвијеће које сам први пут у животу видјела.
(Извор: Курир)
