Научници открили необичан начин одбране мољаца од шишмиша – користе гениталије

Примјер за то су облици налик раковима, који су се развили у различитим групама животиња, као и способност летења помоћу перја, мембрана или хитина. У ову групу сврстава се и необична способност појединих мољаца да гениталијама производе звук којим ометају сонар шишмиша и тако се бране од предатора, пише „Сајенс алерт“.

Ова способност показала се толико корисном да се код различитих врста мољаца из породице Sphingidae развила независно више пута.

Ново истраживање открило је да су ови мољци способност производње звука гениталијама, као начина одбране од шишмиша, развили чак седам пута током 30 милиона година. Притом су настала најмање три различита анатомска механизма за производњу ултразвучних сигнала који потенцијално ометају ехолокацију предатора.

Еволуцијска трка у наоружању

Однос грабљивца и плијена један је од најснажнијих покретача еволуције. Стална опасност од одређеног предатора ствара притисак на плијен да развија начине на које може избјећи да постане његов оброк.

То доводи до непрестаног развоја нових прилагођавања на обје стране, од камуфлаже и токсичности до оклопа и стратегија застрашивања. За мољце које лове шишмиши, производња звукова који збуњују ехолокацију, систем којим се грабљивци користе за проналажење плијена у мраку, може бити изузетно ефикасна стратегија преживљавања.

Будући да мољци немају гркљан, морали су развити другачије начине производње звука. То раде процесом који се назива стридулација, односно трљањем два дијела тијела. Слично томе раде и зрикавци када трљају крила или пауци када трљају ноге једну о другу.

Код мужјака ових мољаца звучни „инструменти“ су специјализоване љуспице на гениталним структурама које се називају валве. Помјерањем тих структура преко модификованих површина на задњем дијелу тијела, мољци могу произвести низове ултразвучних сигнала.

Три механизма производње звука

Истраживачи, предвођени ентомологом Полом Масоником из Природњачког музеја Флориде, испитали су гениталне структуре мужјака мољаца из цијеле породице. Користили су детаљне снимке како би идентификовали површине одговорне за производњу ултразвучних сигнала.

Открили су најмање три различита начина на која ови инсекти производе звукове.

Код неких врста специјализоване љуспице на гениталијама стружу о друге љуспице на задњем дијелу тијела. Код других се трљају о ситне бодље, док код треће групе љуспице прелазе преко малих избочина које се називају нодули.

Сваки од ових механизама производи карактеристичне ултразвучне звукове, који, када се прилагоде тако да их људско ухо може чути, подсјећају на брзе кликове, зујање или треперење звука.

Механизам у којем се љуспице трљају једна о другу обично ствара краће и испрекидане налете ултразвука, док мољци који користе механизам трљања љуспица о бодље производе дуже и непрекидне звукове. Мољци са трећим механизмом, односно трљањем љуспица о нодуле, имају најразноврснији репертоар звукова.

Анализа је показала да ова три механизма нису наслијеђена од једног заједничког претка. Када су истраживачи ове структуре уцртали у еволуцијско стабло породице, открили су да се способност производње ултразвука гениталијама као одговор на пријетњу шишмиша развила независно чак седам пута.

Одбрана, застрашивање или удварање

Истраживачки тим анализирао је и снимке ултразвучних сигнала мољаца, упоређујући њихове карактеристике са резултатима ранијих експеримената о звуковима који могу ометати ехолокацију шишмиша.

Показало се да нису сви звучни сигнали једнако ефикасни. Непрекиднији звукови највјероватније имају акустична својства која ометају сонар шишмиша и помажу мољцу да избјегне напад. Ипак, и краћи звучни налети могли би имати одређену сврху.

Неки мољци имају слушне органе помоћу којих могу открити ултразвучне сигнале шишмиша који им се приближавају, па имају времена да одговоре рафалом звукова. Други су глуви и не могу чути долазак предатора, али ипак производе ултразвук када их нешто додирне.

Истраживачи претпостављају да би краћи звучни сигнали могли уплашити шишмиша у тренутку напада и тако мољцу дати прилику за бијег.

Друга могућност је акустична мимикрија. Познато је да неки мољци ултразвучним сигналима упозоравају шишмише да су отровни или неукусни. Јестиви мољци можда користе сличне звукове како би се представили као опасан плијен.

На крају, ови звукови могли би имати и сасвим другу функцију. Разноврсност сигнала код механизма са нодулима отвара могућност да они помажу мољцима у препознавању припадника властите врсте током удварања.

Ова претпоставка тек треба да буде провјерена, али природа је већ много пута показала да старим еволуцијским прилагођавањима може додијелити потпуно нове улоге.

(Индекс)