Постоје тренуци у години када се читав наш унутрашњи свет преиспитује. Дани када престајемо да јуримо и хватамо ритам свакодневнице, и окрећемо се ономе што смо можда запоставили – себи, својој души и свом миру. Један од тих тренутака управо је почео: Госпојински пост, један од најљепших, али и најстрожих периода у православној традицији.
Траје свега 14 дана – од 14. до 28. августа – али носи огромну духовну снагу. Посвећен је Пресветој Богородици, као припрема за празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као „други Васкрс“. Наши стари су говорили да је то вријеме када се душа умирује, а срце пуни благородношћу, док се тијело ослобађа свега сувишног – како у исхрани, тако и у мислима.
Ипак, иако су правила поста јасна, многи га данас своде само на јеловник. Пост није дијета. Он је много више – и управо ту многи гријеше.
Ако у данима поста пустимо да нам ријечи буду оштре, сваки залогај посне хране губи своју сврху. Оговорена особа носи терет увреде, али и онај ко изговара такве ријечи носи своју горчину. Пост је тренутак да успоримо и у говору, и у мислима.
Пост није вријеме доказивања ко је у праву, већ вријеме мира. Наши преци су знали да права снага човјека није у побјеђивању саговорника, већ у томе да опрости – чак и када би могао да узврати.
„Ја постим, а они не“ – можда је и тежа грешка од самог избјегавања поста. Понос и осјећај да смо бољи од других удаљавају нас од истинске сврхе поста, а то је смирење и понизност.
Без молитве, пост се своди само на промјену јеловника. Црква учи да молитва у овим данима има посебно снажан одјек, а њено одсуство лишава пост његовог правог смисла.
Глад у стомаку не смије да прерасте у глад у души. Ако нас пост чини нервозним и раздражљивим, промашили смо суштину – пост би требало да донесе мир, а не немир.
Пост у православљу није казна нити наметнута обавеза, већ прилика. То је вријеме духовног прочишћења, када се кроз одрицање од мрсне хране, али прије свега од лоших мисли и дјела, припремамо за радост великог празника.
Наши стари су говорили: „Пост не почиње за трпезом, него у срцу.“ Храна је само средство да се умири тијело, како би душа могла да се уздигне. Онај ко престане да „храни“ лоше мисли, а умножи добра дјела и молитве – тај заиста пости.
Унутрашњи мир – ослобађање од свакодневног стреса и негативних емоција.
Духовна снага – јачање вјере и стрпљења.
Тјелесна лакоћа – детоксикација и одмор за организам.
Јачање воље – самодисциплина која се преноси на све аспекте живота.
Закључак: Госпојински пост је мали по трајању, али огроман по значају. Ако му приђемо срцем, а не само стомаком, осјетићемо његову праву моћ – мир који траје и након што се заврши.
Најновије
Најчитаније
Тренутно на програму