Сретење Господње, које се слави 15. фебруара, један је од најважнијих хришћанских празника, али и Дан државности Србије.
Према црквеном предању, ово је дан када је Марија први пут донијела малог Исуса у храм, гдје га је дочекао праведни старац Симеон.
У народу, Сретење се доживљава као симболични тренутак сусрета зиме и прољећа – тог дана, према вјеровању, медвјед излази из свог скровишта да види да ли му сјенка најављује продужење зиме или скори долазак топлијих дана.
Народни обичаји и вјеровања
Једно од најпознатијих народних вјеровања каже да се на Сретење срећу зима и љето. Ако је тог дана сунчано и медвјед види своју сенку, враћа се у зимски сан јер ће зима још потрајати. Ако је облачно, прољеће стиже раније. Ово је и дан када су људи вјеровали да треба да обрате пажњу на прве сусрете – кога тог дана сретну, таква ће им бити цијела година. Због тога су многи пазили с ким ће прво разговарати и кога ће видјети ујутру. Посебно је важно било да се тог дана не свађају, јер се сматрало да ће им свађе пратити цијели период до сљедећег Сретења.
У неким крајевима, дјевојке су пред овај празник покушавале да сазнају нешто о својој судбини – вјеровало се да ће оне које на Сретење сањају свог будућег супруга убрзо ступити у брак.
Такође, момци и девојке су тог дана могли да призову љубав паљењем свијећа и тихо изговарајући име особе коју прижељкују за партнера.
Сретење као Дан државности Србије
Осим верског значаја, Сретење има и велику историјску важност за Србију. На тај дан 1804. године подигнут је Први српски устанак под вођством Карађорђа, а 1835. године донијет је Сретењски устав, први модерни устав Србије. Због тога се Сретење данас слави и као Дан државности, подсјећајући на почетак борбе за независност и правни поредак земље. Било да га доживљавате као вјерски празник, дан народних обичаја или важан историјски датум, Сретење носи посебан дух – дан када се срећу прошлост и будућност, зима и прољеће, судбина и слободна воља.
