Призор какав се ријетко виђа: 800 оваца на десетодневном путу кроз БиХ

Са првим јесењим хладним и кишним данима, након пуних шест мјесеци проведених на пашама гламочких Хрбина, номади са стадом од преко 800 оваца кренули су на десетодневни исцрпљујући пут кући, ка Жељезном Пољу.

Њихов ритам не диктирају сатови ни дигитални роковници, већ потребе стада. Сваки корак подређен је испаши и води, док сусрети са савременим саобраћајницама и насељеним мјестима доносе сталне ризике и изазове.

Како преноси Вечерњи.хр, у паузи на том тешком путу, у Брезичанима, забиљежена је прича Ремиза Ахмића и његовог пријатеља. Док киша немилосрдно лије и ствара додатне препреке на ионако блатњавом путу, Ремиз искрено резимира годину која је иза њих.

Суша, патња и спавање под отвореним небом

"Година је била – не поновила се. Суша, патња, лоша година јако. Људи би све са лаке стране, да имају пара а да не раде, е не може то тако", започиње причу Ремиз.

Живот босанских номада вијековима је остао суштински неизмијењен, укоријењен у неумољивим законима природе. За Ремиза и његове сапутнике, магарци нису само теретне животиње, они су покретни дом. На њиховим леђима путују шатори, ћебад и све што чини свакодневицу на отвореном, гдје су дневна и спаваћа соба под једнако промјењивим небом.

Иако дивљач у планинским предјелима кроз које пролазе има своја станишта, Ремиз напомиње да већи проблеми не долазе из шуме, већ са другог фронта.

Увоз и препродаја гуше домаће сточаре

Посебно тешка горка нота ове сезоне јесте продаја. Потражња за јањцима ове године била је готово никаква, цијене ниске, а увоз је, како истичу, уништио и то мало рачунице што је остало.

"Нас нико не чује, немамо никакву заштиту, немамо организован откуп као у свим нормалним државама. Свако петља и ради како хоће. Ово овако не води никуд, препуштени смо сами себи. Ово наше се гаси, има нас још, али не води нигдје", поручује Ремиз док им до Жељезног Поља преостаје још неколико дана хода.

Традиција која се учи од малих ногу

Уз Ремиза је на овом захтјевном путу и његов 37-годишњи пријатељ који је у свијет овчарства закорачио рано. Чим је завршио основну школу, преузео је бригу о стадима, а Ремизу се придружио прије мјесец дана како би му помогао да савладају посљедње километре ове тешке трасе.

Њихова прича није само свједочанство о једној тешкој години за сточаре, већ и подсјетник на нестајући дух аутентичног босанског номадизма, традицију која храбро пркоси модерном времену, али којој је, без системске подршке и уређеног тржишта, све теже пронаћи пут до опстанка.