Монах Арсеније често пута доспијевао је у центар пажње јавности. Како због занимљивог споја музичке каријере и цркве, тако и због ставова који су били јасно и гласно речени, а односили су се на потезе Јелене Ђоковић и Ане Ивановић.
Прије него што се замонашио, Александар Јовановић био је веома активан на музичкој сцени. Свирао је са члановима ЕКВ, а о свом искуству 2006. је објавио књигу "Бог и рокенрол".
Након што је ушао у "црквене воде" Арсеније је седам година провео у манастирима широм свијета, био осамљен пет година на планини без контакта са свјетовним, да би пронашао пут спасења и изашао из пакла из ког нису могли његови пријатељи.
У манастиру Острог Арсеније је отворио душу отворено причајући о наркотицима, свом и животу својих пријатеља.
"Надуваш се хашишом, узмеш гитару, кренеш у свој свијет, а од тог свијета, само је један корак до суицида“, почиње причу Арсеније.
Биографија монаха Арсенија
Александар Јовановић рођен је у Београду 1960. године, у породици просветних радника, у свијету музике био је познат под надимком Аца Плави.
Послије завршене Треће београдске гимназије, дипломирао је на Стоматолошком факултету у Београду. За вријеме студија био је дио друштва најпознатијих рок музичара југословенског "црног таласа", а ту су били умјетници попут Милана Младеновића, Бојана Печара, Маргите Стефановић.
Александар се 1989. године преселио у Њујорк, са својим најбољим пријатељем Душаном Герзићем Гером, са којим се дружио још од раног дјетињства. У Њујорку постаје дио источњачке секте "Гуру Махараџи", као и инструктор медитације. У Америци је открио православље које му је касније било водиља у животу.
Јовановић је 1993. године први пут отишао на Свету Гору, а наредне године се замонашио и добио монашко име Арсеније.
Књига о којој се много причало
"Када сам објавио књигу 'Бог и рокенрол' неки су ми замјерили. Питали ме ко ће то да чита. А млади су је дијелили између себе, колико њих се скинуло с дроге послије моје књиге. Морамо да живимо у овом времену, а не у средњем вијеку. Сви моји пријатељи - музичари, пјесници, глумци, сликари - покошени су сидом, хепатитисом и пронађени предозирани. Они који су остали да живе још увијек су међу истим зидовима“, рекао је монах Арсеније.
Најболнији губитак за Арсенија је најбољи друг из дјетињства, сликар Душан Герзић Гера ког је такође покосио хероин.
"Рокенрол оставља ожиљке и тешке посљедице. Писао сам отворено, а Бог ми је свједок да нисам ништа измислио, јер сам и ја практично био гори од свих њих“, додао је.
Тадашње наступе објашњава као "мистичне обреде":
"То су биле електричне литургије, на тој литургији причешће је био наркотик, џоинт или црта. А како је свијет рокенрола тако добар, зашто нам треба наркотик - постављам питање и себи и дјеци овог вијека. Моје је да покушам да објасним и преведем људима оно што не виде, јер нису искусили, јер и ја сам био мангуп, пробисвијет, читао сам и гледао и доживио свашта. Рокенрол има неки смисао само у почецима и да то буде само једна врста бунта против сивила свакодневице, уколико се пређе граница, уз конзумирање наркотика, он постаје отрован, ако се претјера постаје смртоносан“, закључује причу монах Арсеније.
Шта монарх прича данас?
У мору тема које отвара једна је посебно занимљива - брза храна.
"Зашто су на Западу људи предебели? Зато јер им је душа бескрајно гладна, а тијело им је сито. Они једу да утоле глад, не физичку, већ духовну, а она не може да се утоли храном у фаст фуду. Нема љубави. Друштво одвлачи родитеље ван куће, преоптерећени су, немају времена за дјецу. Васпитавани смо без љубави. Зато имамо епидемију психичких болести. Од лакших, попут анксиозности, страхова и депресије, па до најтежих стања. То све потиче од уништавање жене која губи два своја најмоћнија оружја: женственост и љупкост. Изгубивши контакт са Богом и оним што јој је Богом дано такмичи се са мушкарцем. Дјеца одрастају у том амбијенту и када мајке изгубе своју црту жене, онда и дјевојчице, њихове кћерке, постају још горе. Мушка дјеца почињу да мрзе мајке које их нису васпитале да воле женски род и то ствара амбијент насиља у којима мушкарци малтретирају жене и дјецу. Губи се свака мјера“, прича монах.
Помоћ за проблеме налази се у вјери.
"Ми и не знамо шта је то православље. Чак и многи наши свештеници не знају којом силом располаже православље. Дође им млад човјек са проблемима, они га пошаљу на психијатрију. Не знају да је молитва та која има силу исцјељења. Тога и неки у Цркви нису свјесни. Када код мене дође неки млад човјек са проблемима, молитва је врховна терапија. Ми имамо физиолошки и духовни имунитет. Духовни имунитет брани нас од демонских сила, као што нас физиолошки брани од вируса. Молитва избацује зло и припрема нас за врховни сусрет када срце престане да нам куца, када се наш дух, душа и личност спремају за ново рођење. Молитва мења законитости времена и законитости физике. Успорава старење. Пустињаци су живјели по 100-120 година. Молитва је најбољи ботокс“, прича монах и додаје:
"Сами стварамо пакао. Није Бог створио пакао, ми га стварамо. Аутодеструктивним животом, злим помислима и дјелима уништавамо душу, срце, ум који суочавање са божанском, нетварном свјетлошћу послије смрти доживљавају као мучење и пакао. Као што се болестан човјек склања од сунца, тако и болесној души смета и мучи је свјетлост божанске љубави са којом се суочава послије смрти тијела“.
