У времену кад се чини да је свијет подијељен и суров, прича Тамаре Моровић (42) из Прибоја, која је несебично и без двоумљења донирала дио јетре Душку Kушковском, који је боловао од аутоимуне болести - примарног склерозирајућег холонгитиса - позива на размишљање о људскости.
Иако самохрана мајка, ова одважна жена са храбрим срцем и припадница “Kобри”- елитне јединице која има посебно мјесто у Војсци Србије (ВС), није оклијевала ни трен у жељи да спасе живот свом колеги и докаже да се највеће приче о пожртвовању и јунаштву не одигравају се само на бојиштима, већ и у аренама свакодневног живота.
– Душан је професионалну каријеру у ВС, прекинуо након што му је 2017. дијагностикована тешка болест. Морао је да се одрекне посла инструктора у Центру за обуку подофицира у Панчеву и оде у превремену пензију. Дуго је тражио донора. Интервенција је требало да буде изведена у једној бечкој клиници, а новац је обезбједио војни фонд здравства. Речено му је да дође са донором. Говорио је да је мислио да ће теже наћи новац за Аустрију него донора, а испоставило се другачије – прича Тамара Моровић.
“Само сам помислила на његове кћеркице”
Послије неког времена, упитала га је шта је урадио, а када је чула да још увијек није нашао донора, лампица у њеној глави сама се упалила.
– Очекивала сам да ће ми рећи да се вратио са операције. Kад ми је рекао да још тражи донора, срце ми се стегло. Помислила сам на његове кћеркице Веру и Ану, да треба да расту уз оца, кроз главу ми је прошло да смо иста крвна група, и – преломила сам. Свјесно сам ушла у ризик. Храброст је дубоко укоријењен импулс одговорности према људима око нас – каже Тамара за Новости.
Припрема за трансплантацију била је пуна изазова, али и дубоке повезаности између два људска бића која су стицајем околности дијелила више од војничке униформе. Процедура је била испреплетена сложеним нитима медицинске бирократије. Све се одвијало спорије него што су очекивали.
– Пријавила сам се на ВМА. Почеле су дуготрајне физичке провјере, анализе компатибилности наших органа, ишла сам на разне комисије. Дуго је трајао процес одобрења захтјева за интервенцијом у Аустрији, а сваки тренутак за Душана је био драгоцен. На крају су нас одбили због сумње на развој могућих компликација и етичке комисије која је установила да уколико донор и пацијент нису у родбинској или емотивној вези, што нисмо, неће бити прихваћени за трансплантацију. Душан је изгубио наду, упао у депресију. У очајању, одлучио је да потражи помоћ у Турској. Убрзо је стигао позитиван одговор из болнице. Прихватили су операцију, уз упозорење да имам два а не један жучни канал али да то они могу да споје. Душан је био пресрећан када је чуо да идемо – каже ова жена у чијем срцу тиња ватра несебичности.
Kрајем априла 2023. урађена је трансплантација
– Сјећам се осјећаја побједе кад смо се пробудили из анестезије. Обе операције су биле компликоване. Моја је требало да траје четири, а завршена је послије осам сати. Душана су оперисали дуже, јер је болест оштетила и друге органе. И поред неиздрживих болова обома нам је било пуно срце. Вјеровали смо да смо успјели – говори Тамара, чији снажан поглед свједочи о дубоком убјеђењу о снази људске издржљивости.
