Прича Секе која тренутно живи на братовом имању у Бијељини, многима је изазвала тежину у грудима.
У младости је њен живот био прилично тежак, није имала среће у љубави, али није имала среће ни да буде прихваћена, јер је у то вријеме друштвена норма наметала да жена која не може да роди, треба да остане сама, пише "Стил".
Сека је једна од тих жена. Док њен брат има шесторо дјеце, Сека није имала прилику да постане мајка, и често каже да би јој живот био мање тежак и испуњенији да је добила барем једно дијете.
Удавала се неколико пута, али су је сви мужеви напуштали након што би сазнали да не може да има дјеце.
Данас, на братовом имању живи, бави се сточарством и чувањем оваца. Иако има већ више од 70 година, Сека и даље вриједно ради, обрађује земљу и брине се о имању, без поштеде. Иако је живот на селу испуњен изазовима, она не одустаје, а за људе који избјегавају да раде, нема баш лијепе ријечи.
Радују је мале ствари
"Најгоре ми је када чујем људе са села да кукају како немају, а да неће ништа да раде. Ради и имаћеш, а не да се жалиш около другим људима који се труде", каже Сека.
По њеном увјерењу, радом се стиче оно што човјеку треба, умјесто да се непрестано жали другима који се труде.
Изражава свој став са смиреношћу, говорећи како се не брине за сутрашњи дан и како јој није ништа тешко док може да ради и да се креће. Иако живи с братом, једина просторија коју има је једна соба коју јој је он уступио. Иако нема своје стоке или земље, сестра помаже брату у свим пословима.
"Ја се не сјекирам и није ми тешко. Живим с братом, дао ми је једну собу. Задовољна сам", прича Сека.
Сека проналази радост у малим стварима, као што су берба шампињона, шљива или коприве током љета, како би имала довољно хране и не би остала гладна.
"Нисам гладна, иако не живим баш срећно. Кад дође љето берем и шампињоне, шљиве, коприву, све сакупљам само да имам и да не останем гладна", прича она.
Највећа бол - дијете
Сека је изгубила супруга током деведесетих година, али истиче да је најтеже поднијела то што никада није имала дјецу. Сматра да кад би имала барем једно дијете, било непроцјењиво благо у њеном животу. Њена прича о браку је потресна - каже да је са својим супругом живјела само три мјесеца.
Прије тога, већ се два пута удавала, али је била одбачена због немогућности да роди што се поновило чак два пута у двије различите породице. Трећи пут, кад је напокон нашла срећу са мужем, њихова срећа је била кратког даха јер је он убрзо погинуо.
"Ја сам се прије удавала, али ме отјерају јер не могу да имам дјеце. Тако је било два пута у двије породице, а трећи пут сам баш лијепо живјела са супругом, али он није дуго поживио, погинуо је", каже она.
Са својим првим мужем, Сека је провела три године у Бијељини. У то вријеме, или у том менталитету људи на селу, било је неприхватљиво да жена не роди дијете након три године брака. То је довело до тога да Секу отјерају са имања, сматрајући је бескорисном јер није допринијела рађањем дјеце. Јасно је да је у том периоду постојала сурова друштвена норма и притиска који су жене попут Секе морале поднијети у руралним заједницама током тог времена.
С другим мужем живјела само 9 дана
Други пут се удала у мало село недалеко од Зворника. Кад су почели да живе заједно, њен муж је убрзо отишао у војску, па је оставио саму. Сека је чекала његов повратак из ЈНА, али кад се вратио, оставио ју је и отишао код комшинице. Њихов брак је трајао само 9 дана. Тад му је комшиница родила дијете.
"Кад смо почели да живимо заједно, убрзо је отишао у војску, ја остала сама. Чекала сам га да се врати из ЈНА, а кад је дошао, оставио ме и прешао код комшинице. Живјели смо заједно само 9 дана", прича Сека.
Она тврди да су сви њени мужеви "побјегли" од ње јер није могла има дјецу. За њу је неважно колико ће дуго да поживи или хоће ли дочекати сутрашњи дан, јер, како каже, нема своју породицу и нема дјецу која би јој донијела срећу.
