За четири дана, у суботу, су јесење, Митровске задушнице, дан посвећен молитвама за умрле сроднике и пријатеље. Митровске задушнице су увијек у суботу уочи празника посвећеног Светом великомученику Димитрију, који се обиљежава 8. новембра.
Обичај вјерника у многим мјестима је да на тај празник износе храну на гробља. Храна се дијели са људима који посјећују гроб, уз помињање за спас душе покојника. Обичај је и да свештеник држи опело упокојенима, а тада укућани узимају покоје зрно и бацају га на земљу уз ријечи "Вечнаја памјат, лака му земља".
На гробље се обавезно износи кувано жито, црно вино и свијеће.
У неким крајевима се, ипак, не излази на гробље, већ се Задушнице обиљежавају постављањем трпезе у домаћинству, док се опело одржава у цркви. Том приликом домаћин на папиру доноси имена својих покојних предака, како би свако од њих био споменут у молитви.
Код Срба влада обичај да храну која се на Задушнице носи на гробље спремају искључиво жене. Тај празник се никада не обиљежава у вријеме поста или посне дане. Тада се пеку колачи од бијелог брашна, просфоре, износи се ракија, вино, пиво, вода, а у неким крајевима и жито.
На гробље се носи само онолико свијећа колико се покојних помиње. У источној Србији се вјерује да свијећа упаљена на Задушнице гори све до сљедећих Задушница.
Такође, постоји вјеровање да ће, ако се на Задушнице не упали свијећа, мртви годину дана бити у мраку. Уколико гробу приђе неко са стране, ред је да се понуди храном иако је туђ, јер се на тај дан нико не одбија. Срби вјерују да је велики гријех уколико се на Задушнице неко на гробљу одбије или отјера од гроба.
Српска православна црква, у току године обиљежава јесење или Михољске задушнице, затим љетње Духовске, прољећне уочи Великог поста и и зимске.
Молитва за упокојене
Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вјечни,
и све упокојене у побожности и вјери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагријешише ријечју, или дјелом, или мишљу.
Усели их у мјеста свијетла,
у мјеста свјежине, у мјеста одмора,
одакле одбјеже свака мука, жалост и уздисање,
гдје гледање Лица Твога
весели све од вијека свете Твоје.
Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вјечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.
(Дневник)
