Зашто немаш дијете? Види колико имаш година, када мислиш да рађаш? То су само нека од питања са којима се жене које се нису оствариле као мајке суочавају свакодневно. Држава Србија је омогућила свим паровима до 45. године старости да уђу у поступак вантјелесне оплодње и уз помоћ донираног репродуктивног материјала из иностранства.
Та иста могућност дата је и женама до 45. године старости које немају партнера. Иако је за њих ово можда и најбитнија битка о животу, о њој пред камерама не желе да говоре и то због друштва у ком живимо.
Јер поред оних уобичајених, неумјесних питања, нижу се и нова: ко је мајка или отац, како то да о њима не знаш ништа? Зато ћемо ову причу ми причати умјесто њих. Дрина нас неће ограничавати, јер у Републици Српској они који у поступак вантјелесне оплодње иду уз помоћ донираног репродуктивног материјала, то плаћају сами.
А питања боле. То кажу сви који се лавовски боре како би једног дана чули дјечији плач и оно „мама“ или тата“.
То је за њих најљепша музика, а болнице, процедуре и потрошен новац падају у заборав чим беба дође на свијет. Вантјелесна оплодња донираним репродуктивним материјалом једина је шанса за потомство људима код којих су исцрпљене све друге могућности за лијечење неплодности. Србија већ годину дана финансира донацију сперматозоида и јајних ћелија које се добијају из иностраних банака. Иностраних – јер домаћих донора и донорки нема, иако банка репродуктивних ћелија постоји. Цијели поступак они који желе да постану родитељи раде у својој земљи, што им је, кажу, непроцјењиво, јер је психолошки притисак барем мало мањи.
„Рецимо да у иностранству кошта од пет до осам хиљада евра, зависи шта је све укључено у процедуру. Наравно, ту се додаје пут, одсуство с посла, путовање, колико дана тамо морате да останете, то је једно нормална, уобичајена ствар коју десетинама година наши људи тако долазе до трудноће. Јесте олакшано сад, јер наравно да је лакше када ви донацију можете да урадите у својој земљи и то о трошку државе. Заправо јесте једна сјајна ствар јер у Европи ниједна држава не плаћа донацију. Тако да, показало се као потребно, много људи је прошло кроз процедуру. Можда дјелује мало замршено, али заправо када познајемо све кораке, имамо ту пријаву на порталу е-управе, заказујемо комисију на тај начин, онда припремамо документацију, одлазимо у центар за вантелесну, они нам дају оцену да смо прошли комисију, онда се обраћамо клиникама које смо бирали, бирамо донора, донорку, чекамо да се увезе материјал, може да траје од два до шест месеци читава та процедура од пријаве до увоза самог, и онда улазимо у наше процедуре“, рекла је Драгана Kрстић, Удружење „Шанса за родитељство“, Београд.
Неограничен број поступака за прво дијете до 45. године живота као и неограничен број замрзавања ембриона и криоембриотрансфера. За друго дијете – укупно пет покушаја, два стимулисана и три криоембриотрансфера, као и неограничен број замрзавања ембриона. Много је бројки у овим реченицама, а љекари и ембриолози кажу да је то један од показатеља да се Србија озбиљно ухватила у коштац са проблемом стерилитета. Што се тиче донираног репродуктивног материјала, осим парова који не могу да користе своје сперматозоиде или јајне ћелије како би остварили потомство, шансу да постану мајке имају и жене без партнера, које о трошку државе могу да увезу сперматозоиде за три поступка вантјелесне оплодње. За годину дана, за овај поступак пријавило се двије хиљаде жена, оних без партнера као и оних које живе у заједници. До сада је урађено 390 поступака а потврђено је 75 трудноћа.
Опширније у видео прилогу.
