Српска православна црква /СПЦ/ сутра ће прославити Цвијети, празник који симболизује царски и свечани улазак Исуса Христа у Свети град Јерусалим.
Христов улазак у Јерусалим - Цвијети је покретни празник који се слави дан по васкрсењу Лазаревом, односно Лазаревој суботи и Врбици, шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс.
Христос је у град ушао на магарцу, а народ га је дочекао као цара, простирући испред њега хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама гранчице палме.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа му се придружило.
Једни су га дочекивали са палминим гранчицама у руци, други су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут.
Када је Исус Христос изашао на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана, Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!".
Али, Исус Христос је цијелим путем био жалостан и кад силазаше низ гору, баци поглед на Јерусалим у долини, заплака и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју, али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао вријеме у које си похођен".
Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског".
Потом Христос уђе у храм, гдје су били болесни и сакати, смилова се на њих и све их исцјели. Међу народом и дјецом завлада велико одушевљење, те су му клицали: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!"
Слушајући то, Исусу приђоше неки фарисеји и рекоше му: "Чујеш ли то што ови говоре?", а он им одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале дјеце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Цијелог дана Исус Христос проповиједао је у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витанију.
Догађај Христовог уласка у Јерусалим на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Овим празником обиљежава се посљедња недјеља пред почетак Исусовог страдања, смрти и Васкрсења.
Обичаји и вјеровања
О сутрашњем празнику се одвајкада водило много рачуна. Цвијети се славе у свим хришћанским земљама, али код нас нарочито весело и свечано.
Уочи Цвијети одлази се у поље да се бере цвијеће. За сваку врсту цвијећа које уберете везује се одређене симболика:
маргарете – да будете лијепи и крупни
дрен – да будете јаки и здрави
љубичице – да будете миришљави и привлачни
врбове гранчице – да сви буду напредни и успјешни
Тај обичај се најчешће везује за дјевојке. Цвијеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Цвијеће се понекад потапа у воду у којој треба д буде и златно или сребрно прстење и онда се том водом дјеца умивају. Ставља се и врбова гранчица "за брз бољитак", дрен "за здравље", а дјевојке стављају и љубичице.
У знак сјећања на људе који су у Јерусалиму Исуса дочекали палминим гранчицама и цвијећем, код нас је обичај да дјевојке и дјеца ујутру на дан празника поране и оду да беру цвијеће. Потребно је пожурити јер се вјерује да онај ко први стигне и узбере цвијет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно вјерује.
Обичај је раније био у Србији да људи на Цвијети шетају окићени цвијећем. Ту је обичај да момак од убраног цвијећа направи букет, у којем сваки цвијет има своје значење и носи га дјевојци. По цвијетовима она разазна његова осјећања.
У Шумадији је обичај да се момци и дјевојке сакупљају на игралиштима и у парковима да поклању једни другима цвијеће. Све пролази кроз шалу и смијех, али нико не игра и не пјева јер траје Васкршњи пост. Изузетак је Источна Србија, када се на Цвијети окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, заложе ватру и играју и пјевају док не почне литургија у цркви.
Издваја се и традиција да поворке дјевојака, „лазарица”, изводе плес пјевајући пред сваком кућом, па их даривају.
Према предању, обичај наговијешта да је дјевојку стасала за удају. Треба ићи три пута заредом у „лазарице” да се избјегне несрећа. Према обичају, на тај начин су девојке биле чуване од преране удаје. Пјесмом и плесом дарују домаћине жељама за бољитак и успјех, пише жена блиц.рс.
