За ове занате више нема ученика, мајстори одлазе у историју

За часовничара пет година није уписан ниједан ученик, а за обућара ниједан у посљедњој школској години; ипак, интересовање за кројаче расте. И даље има муштерија које поправљају старо умјесто да купују ново, а обућари поручују да се од тог заната може добро живјети.

Некада су готово у свакој улици постојали мајстори којима смо носили ципеле, сатове и кишобране на поправку. Данас је таквих занатлија све мање, а за поједина занимања већ годинама нема нових ученика, извјештава Матео Келер за Н1.

У Загребу је остао само један кишобранџија који се бави ручном израдом и поправком кишобрана Томислав Церовечки. Породични занат који води има дугу традицију, а његови почеци датирају из 1912. године.

„У Загребу је некада било седам занатлија који су ручно производили кишобране. Данас смо од свих остали само ми“, испричао је Церовечки за Н1.

Старе ствари и даље имају своје муштерије

Иако је таквих мајстора све мање, и даље постоје грађани који радије поправљају предмете које већ посједују него што купују нове.

Једна од њих је Загрепчанка која редовно носи кишобране на поправку.

„Одувијек сам тако радила. Још сам васпитана да се све што је макар мало покварено поправи. А посебно кишобрани“, рекла је, изразивши забринутост због тога шта ће се догодити уколико се затвори и посљедња таква радионица.

Према речима Церовечког, цијене поправке кишобрана крећу се од два до 50 евра, у зависности од врсте оштећења.

Некада је загребачка Илица била пуна занатских радњи. Часовничари, обућари, кројачи и столари имали су своје мјесто готово на сваком углу. Данас је такве мајсторе све теже пронаћи.

Купује се ново умјесто да се старо поправља

Грађани примјећују да занатске радње постепено нестају, а са њима и навика поправљања предмета. Једна од саговорница истакла је да се данас многе ствари једноставно бацају и замјењују новима.

„Више не поправљамо ни пегле, ни усисиваче, ни фенове. Одмах купимо други и то је то“, рекла је она.

Слично размишља и један пролазник, који упозорава на све већи број празних пословних простора: „Некада је сваки трећи локал био занатска радња. Сада нема никога. Баш у овом дијелу. Погледајте ове локале празно, празно. А отиђите до Кватрића, Влашке улице, све је пусто, празно. Жалосно је то видјети.“

За неке занате годинама нема ученика

Упркос нестанку појединих традиционалних занимања, интересовање младих за занатско образовање у цјелини расте. Према подацима Хрватске обртничке коморе, током 2025. године занатске образовне програме уписало је више од 8.300 ученика.

Међутим, овај тренд не односи се на све занате. За занимање часовничара већ пет година заредом није уписан ниједан ученик, док у посљедњој наведеној школској години није било уписа ни за занимање обућара.

С друге стране, интересовање за кројачко занимање показује знаке опоравка. Према званичној статистици, у школској 2025/2026. години образовни програм за модног кројача уписало је 77 ученика.

У Хрватској обртничкој комори задовољни су растом интересовања за стручно образовање: „Родитељи и дјеца препознају да им бављење занатством може обезбиједити добро плаћено радно мјесто и будућност, а томе доприносе и промотивне активности, као и бројни подстицаји.“

Међутим, већи број уписаних ученика још увијек није довољан да би се надокнадио недостатак мајстора у занимањима која полако нестају.

Према подацима Хрватске обртничке коморе, у посљедњих пет година мајсторски испит за часовничара положиле су само четири особе у цијелој Хрватској, док је за обућара тај испит положила свега једна особа.

Од обућарског заната може добро да се живи

Неколико улица даље од радионице Церовечког и даље се чује звук обућарског алата. Миљенко је један од мајстора који се још увијек баве овим занатом, а о свом послу говори са великим ентузијазмом.

„То је веома лијеп посао. На крају крајева, то је умјетност. Хвала Богу, умјетника је све мање. Сви би само да сједе за рачунарима, нико не би да ради. А то није тежак посао. Потребно је мало креативности и све може да се уради“, каже Миљенко.

На питање да ли од обућарског заната може добро да се живи, одговара потврдно: „Добро је то плаћено.“

Посла, дакле, још увијек има, а од појединих традиционалних заната може се и добро зарадити. Међутим, да би опстали, неопходно је да постоји неко ко жели да их научи и настави да се њима бави.