Полицајка Мара Корољевић из Отока погинула је у саобраћајној несрећи крај Бајакова. Породица је донирала њено срце, знајући да је тако и Мара хтјела. Надају се да ће и њени други органи спасити још живота, каже брат Мато.
"Марино срце куцати не престаје!", дирљива је реченица коју је на друштвеним мрежама објавио Мото клуб Винковци. Њихова почасна чланица, Мара Корољевић (37), полицајка је која је смртно страдала на дужности у саобраћајној несрећи у петак на аутоцести Загреб-Липовац у смјеру граничног пријелаза Бајаково. Њено је срце након несреће некоме другоме спасило живот, донирала га је. Како се сазнаје од љекара у болници у којој је трансплантација обављена, особа која је срце ове младе и хумане полицајке примила, добро се, и брзо опоравља, добила је на поклон нови живот.
- Знате каква је моја Мара била? Највише од свега срчана, све је радила с љубављу, и зато смо мајка и ја пресретни што је то њено велико, добро срце некоме сад спасило живот. Баш су тако рекли и њени пријатељи из Мото клуба Винковци, чији је била почасни члан ради свог хуманитарног рада - каже за 24сата Марин брат Мато Корољевић из Отока, градића поред Винковаца у којем је живјела ова полицајка.
Мјесто је обавијено тугом, јер Мару су сви у њеном крају и вољели. Увијек је била насмијешена, увијек сретна, каже њезин брат.
- Чак и кад је пролазила кроз тешке животне тренутке, кад јој није било лако, она је била та која је тјешила и увесељавала друге. А кад нам је лани невријеме однијело кров с куће, њени су се из полиције учас организовали и дошли нам помоћи покрити кућу, сви су нам млади полицајци дошли помагати, а старији су остали на послу. Ето, таква је Марија, како смо ју звали, била - говори Мато у великој тузи. Мару ће породица и многобројни пријатељи на посљедњи починак испратити у сриједу на градском гробљу у Отоку.
- Маро наша, почивај у миру Божјем, чувај нас и прати с небеских цеста! Увијек ћеш бити у нашим мислима и срцима, написали су, пуни туге, чланови Мото клуба Винковци.
- Мара је била предивна особа. Увијек насмијешена, увијек спремна помоћи. Била је у нашем клубу низ година, заувијек ћемо је памтити, тужан је Андрија Стојановић из Мото клуба Винковци. Потврђује како је Марино срце отишло некоме спасити живот.
Брат Мато прича како је његова сестра цијели радни вијек провела у полицији, годинама је притом, радила на граничном прелазу Бајаково.
Несрећа у којој је трагично погинула догодила се у петак у 15.45 сати управо у смјеру Бајакова, кад је, према саопштењу полиције, 57-годишњи пјешак, хрватски држављанин, на средњој прометној траци колника испред колоне камиона, почео прелазити са средишње прометне траке на крајњу јужну прометну траку аутоцесте, иако је на колнику аутоцесте забрањено кретање пјешака. Тад је на њега службеним мотоциклом налетјела полицијска службеница, имала је упаљене ротирке и носила је кацигу, описала је полиција. Страдалу полицајку прво су превезли у Општу жупанијску болницу Винковци, а потом у КБЦ Осијек. Љекари је, на жалост, нису успјели спасити, као ни пјешака који је погинуо на лицу мјеста.
Породица је пристала да, након срца, донирани буду и други Марини органи.
- Кад смо, некад прије, нас двоје разговарали како би свој живот хтјела скончати, кад јој за то дође вријеме, описала је баш овакав свој крај. На мотору. Била је пуна живота, и није жељела крај дочекати немоћна. Није крива за несрећу, имала је упаљене ротирке, пјешак јој је изненада излетио пред мотор, на центиметар, није га могла видјети никако - схрван је брат Мато. Прича како је његова сестра обожавала свој посао, и добро га радила.
- Причали су ми њене колеге како је, кад би зауставила породицу невезану у аутомобилу, родитељима рекла да им за њих саме казну неће наплатити, али би им онда наплатила најстрожу могућу казну зато што нису завезали своју дјецу. То није могла поднијети. Као што није могла поднијети ни оне који се возе у зауставној траци. Кад је требало, возачима који су били безобразни, инатљиви, итекако би показала зубе, а иначе је била јако мека, топла особа - наставља тужни брат.
Препричава како је једном због прекршаја зауставила камион из Турске, а будући да возач није имао новца за плаћање казне, сама га је одвезла до банкомата и натраг.
- Била је сретна, али и спретна, сама је на кући радила ограду, степенице, чак и фасаду, јако је била вриједна и способна, наставља Мато, и сам возач камиона. Обожавала је, каже, свој посао, моторе, вожњу, и то одмалена.
- Били смо јако повезани, међу нама нису постојале тајне. Мени је послала своју посљедњу поруку, три минуте прије него што је страдала, знала је да ме само са својим порукама може натјерати да мало станем у вожњи, и одморим - говори Мато.
'Вјерујем да би моја добра Мара сад била пресретна...'
- Увјерен сам да би моја добра Мара и сад била пресретна, кад би знала да је својим великим срцем некоме спасила живот. Надам се да ће и други њени органи бити донирани, ако је могуће, ми као породица смо пристали на то. Вољели бисмо да и тако Мара помогне онима којима помоћ треба - каже брат Мато.
А момци из мото клуба би, додаје на крају, вољели особу која је Марино срце добила, примити у клуб као почасног члана. Уз поздрав њиховој Мари.
