Каран: Плебисцит 1991. - свједочанство о опредјељењу српског народа о властитој државноправној будућности

Колумну предсједника Карана поводом 35 година од плебисцита српског народа у БиХ за Медијски систем Републике Српске - СРНА преносимо у цјелости:

Када се одлучује о суштинским питањима државноправног положаја и будућности једног народа, посебну тежину има непосредно изражена народна воља.

Плебисцит српског народа у БиХ, који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године, представља историјско свједочанство да је српски народ, у једном од пресуднијих тренутака своје новије историје, непосредно изразио опредјељење о властитој државноправној будућности.

Српски народ је плебисцитом недвосмислено и достојанствено потврдио одлуку Скупштине српског народа БиХ о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији.

Дакле, питање државноправног положаја српског народа није остало само у рукама политичких представника, већ је ту одлуку Скупштине потврдио и сам народ. Зато су 9. и 10. новембар 1991. године трајно свједочанство воље српског народа да сам кроји своју капу.

У томе је трајна порука новембра 1991. године: народ који је непосредно изразио своју вољу о темељном државноправном питању не може се посматрати као објекат политичких одлука других, а његова конститутивност, равноправност и право на самоопредјељење захтијевају досљедно поштовање.

Плебисцит као печат народне воље

Плебисцит је један од најстаријих облика непосредне демократије, а примјењује се при одлучивању о питањима највишег значаја, па је уобичајено да се њима одлучује о територијалним питањима и о државном уређењу или облику владавине.

Плебисцит као облик учешћа грађана у одлучивању и остваривању права и слобода се ријетко одржава. Његова посебна снага огледа се и у томе што плебисцит може расписати само државни орган или међународна организација, али и у општеобавезујућем карактеру донесене одлуке, у складу са мјеродавним правним поретком.

Конститутивност народа је коријен равноправности и ослонац права на самоопредјељење

Конститутивност и државност једног народа даје му право да сам или са неким другим народом конституише властиту државу. Да би један народ могао да буде конститутиван, он мора да има својство аутохтоног народа, што значи да има своју самониклост, самородност, старосједилаштво, односно специфичну културу и историјско-вјерску, националну и друге посебности.

Дуготрајна и непрекидна баштина једног народа са свим својим специфичностима, даје му својство конститутивности. Из чињенице конститутивности изводи се појам равноправности народа, односно конститутивни народи су у свим правима и обавезама равноправни.

Конститутивни народи имају универзално и општеприхваћено право које се зове самоопредјељење. Оно се испољава у праву тога народа да се опредијели за једну од могућности, а то је да формира само своју државу, да формира државу са једним или више других народа, да сам формира државу и да се удружи у савез држава или уније са другим државама или да улази у друге облике државне организације.

Право на самоопредјељење изричито утврђују многобројни међународни акти и устави многих земаља, између осталих оно је потврђено и Повељом Уједињених нација, а било је садржано и у основним начелима Устава СфРЈ из 1974. године.

Ријеч је о праву које су користили многи народи свијета још од давнина, посебно у новије вријеме.

Имајући у виду да је самоопредјељење универзално право, па пошто се постојећа држава (СФРЈ) распала, тада се активирало право на самоопредјељење свим конститутивним народима.

Од гласа народа до слова устава

За српски народ, коме је пријетило угрожавање егзистенцијалног, политичког и идентитетског бића, право на самоопредјељење је представљао основ опстанка, равноправности и националне будућности.

Процес формирања Републике Српске текао је паралелно са процесом рјешавања статуса БиХ, с тим што се Република Српска конституисала већ 1992. године, а БиХ тек 1995. године.

Оснивањем Скупштине српског народа у БиХ 24. октобра 1991. године започето је засебно институционално организовање, потом и Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији која је и потврђена плебисцитом.

Услиједили су проглашење Републике српског народа БиХ 9. јануара 1992. године, доношење Устава 28. фебруара и утврђивање назива Република Српска 12. августа исте године.

Дакле, плебисцит је у том процесу имао посебно значајну улогу снажења легитимитета одлуке Скупштине српског народа БиХ јер је дао непосредну сагласност оних у чије се име одлука и доноси.