Zelko je za "Nacionalnu geografiju" ispričao kako je spasen.

Tog 27. marta 1999. iz NATO baze u Italiji odletio je na sjever Srbije, spuštao se južno ka Beogradu na koji je bacio dvije bombe teške po 900 kilograma.

- Nevidljivi ne može da komunicira sa bazom, i znao sam da moji neće znati ako mi se nešto dogodi. Gledajući olujne oblake u mraku, osjetio sam neku tegobu od glave do pete. U stvari, bio sam prestravljen - rekao je Zelko.

Pogodio je metu i planirao da se vrati u bazu, ali onda je počela da dejstvuje srpska PVO. Nekoliko raketa je izbjegao, a zatim ga je jedna pogodila u krilo i avion je počeo da pada. Zelko je uspio da se katapultira i padobranom spusti na zemlju. Pao u atar sremskog sela Buđanovci.

- Tada sam razmišljao samo kako me dole čekaju srpski vojnici, jer upravo sam im bombardovao glavni grad.

Spustio se u njivu na oko 30 kilometara od Beograda i sakrio se u kanal za odvodnjavanje. Čak je uspio da uspostavi vezu sa bazom. Satima je bio u kanalu. Onda je po njega doletio helikopter iz Tuzle, ali mu se uređaj za infracrveni signal pokvario, dok je na radiju slušao: "Javi se, ne vidimo te".

- Iskočio sam iz kanala i upalio signalnu raketu. Čekao sam ko će prvi da me uhvati. Pritrčala su dva vojnika, nisam znao čiji su dok nisu progovorili na engleskom jeziku. Sutradan sam pozvao kćerku i čestitao joj deseti rođendan. Tek tada sam shvatio da sam spasen.

Dejl Zelko je sa svoje dvoje djece dolazio u Srbiju 2012. godine i bio gost u kući Zoltana Danija, oficira koji ga je sa svojom jedinicom oborio 1999. Postali su i ostali prijatelji.

Zelko više puta izrazio žaljenje što je bombardovao Srbiju.