72 дана јели мртве пријатеље да избјегну сигурну смрт

Ова катастрофа, позната као "Чудо у Андима", постала је једна од најпознатијих прича о преживљавању у екстремним условима. Преживјели су се суочили са нехуманим условима на леденим висинама Анда, а како би преживјели, прибјегли су канибализму, конзумирајући тијела својих погинулих пријатеља. Од 45 људи на лету, само 16 је спасено након 72 дана борбе, што представља причу о невјероватној издржљивости, жртви и људској снази.

Лет 571 и несрећа

Лет 571 био је чартер лет Уругвајског ратног ваздухопловства који је превозио рагби тим Олд Кристианс клуба, њихове породице и пријатеље из Монтевидеа за Сантијаго у Чилеу, гдје је требало да одиграју пријатељску утакмицу.

Авион, Фаирцхилд ФХ-227Д, полетио је 12. октобра 1972. године, али је због лоших временских услова прекинуо путовање у Мендози у Аргентини. Сљедећег дана, 13. октобра, авион је наставио лет преко Анда.

Због навигационе грешке и слабе видљивости у олујним условима, пилот је прерано почео спуштање, мислећи да је прешао планински вијенац. Авион се срушио на надморској висини од око 3.600 метара у долини познатој као Вале де лас Лагримас, у близини вулкана Тингиририка.

У паду је погинуло 12 путника, а још неколико њих подлегло је повредама током првих дана. Олупина је остала заробљена на леднику, окружена снијегом и каменом, без вегетације и животиња.

Борба за преживљавање

Након несреће, преживјели су се суочили са екстремним условима: ноћне температуре падале су испод -30 °Ц, хране је било минимално, а снијег и лавине додатно су отежавали ситуацију. Од 45 путника и чланова посаде, 33 је преживјело сам пад, али се тај број убрзо смањивао усљед повреда, хладноће и глади. Преживјели су потражили уточиште у остацима трупа авиона, користећи га као заклон од вјетра и снијега.

У почетку су рационалисали залихе хране, неколико чоколада, конзерви и флаша вина, али су оне брзо нестале. Послије недјељу дана, суочени са глађу, донијели су тешку одлуку: да се хране тијелима погинулих, која су остала очувана у снијегу.

Ова одлука, изнуђена очајем и нагоном за самоодржањем, била је дубоко трауматична, нарочито зато што су многи преживјели били пријатељи или рођаци настрадалих. Као католици, поједини су овај чин правдали поредећи га са евхаристијом (причешћем), док су други тражили морално оправдање у очувању сопственог живота.

Лавина и даљи губици

Осам дана након несреће, 29. октобра, лавина је затрпала олупину авиона, усмртивши осам људи и заробивши преживјеле унутар трупа више од недјељу дана. Ова трагедија додатно је смањила њихов број и погоршала услове, приморавајући их да се боре са клаустрофобијом и мањком кисеоника. Преживјели су се организовали у тимове, расподијеливши задатке попут рашчишћавања снијега, припреме хране и његе повријеђених.

Када су преко малог радио-пријемника чули да је потрага обустављена јер су власти претпоставиле да нема преживјелих, схватили су да морају сами да потраже помоћ. Високе планине и дубок снијег чинили су бјекство готово немогућим, али су показали изузетну сналажљивост правећи импровизовану опрему, попут врећа за спавање сашивених од изолације авиона.

Спасавање: Херојски подвиг Нанда Парада и Роберта Канесе

Након више од два мјесеца, тројица преживјелих - Нандо Парадо, Роберто Канеса и Антонио Визинтин - одлучили су да крену у опасан поход преко Анда у потрази за спасом. Визинтин се вратио у логор због исцрпљености, док су Парадо и Канеса наставили да пјешаче десет дана кроз сурове предјеле.

Дана 20. децембра 1972. наишли су на чилеанског сточара Серхија Каталана, који је одмах обавијестио власти. Два дана касније, 22. децембра, хеликоптери су стигли до олупине и спасили преосталих 16 преживјелих.

Авионска несрећа у Андима потресла је свијет, не само због размјера трагедије, већ и због екстремних мјера које су преживјели предузели да би остали живи. Прича је изазвала помијешане реакције дивљења и контроверзи, превасходно због канибализма, али је већина јавности и црквених ауторитета пружила подршку преживјелима, уважавајући чињеницу да су дјеловали у незамисливим околностима.

Догађај је постао глобално познат кроз књиге, документарце и игране филмове. Најпознатије дјело је књига Живи: Прича о преживјелима у Андима (1974) аутора Пирса Пола Рида, адаптирана у филм (1993). Преживјели, попут Нанда Парада и Роберта Канесе, касније су постали мотивациони говорници, преносећи лекције о вођству, тимском раду и снази људског духа, преноси Мондо.