Ко води у бици за Конгрес?

Анкете најављују могућност великог успјеха демократа, док раст цијена, рат са Ираном и незадовољство дијела републиканских бирача додатно отежавају положај владајуће странке. Трамп је позвао грађане да гласају као да је и сам кандидат, а демократе су у завршници кампање поново ангажовале Барака Обаму.

Избори за амерички Конгрес 3. новембра могли би да донесу демократама очекивани „плави талас“, па чак и убједљиву побједу која би означила прави изборни потоп републиканаца.

Амерички предсједник Доналд Трамп одржао је десетине предизборних скупова широм земље, увјерен да поново може да оповргне прогнозе и помогне републиканцима да задрже контролу над Конгресом.

Током наступа говорио је о имиграцији, економији и безбједности, али је пажњу неријетко скретао и на споредне теме – од уређења Бијеле куће до личних коментара о политичким савезницима и противницима.

Ипак, судбину Републиканске странке могао би да одреди један кратак позив који је Трамп упутио овог љета на републиканској конвенцији у Даласу.

„Замислите да сам и ја на гласачком листићу“, поручио је тада својим присталицама.

Трамп је тиме локалне и конгресне изборе претворио у национално изјашњавање о сопственој политици. Историја показује да странка актуелног предсједника најчешће губи подршку на изборима који се одржавају на половини предсједничког мандата.

Бил Клинтон је 1994. године изгубио 54 мјеста у Представничком дому, Барак Обама 2010. чак 63, а Доналд Трамп је током свог првог мандата, 2018. године, остао без 40 републиканских мандата.

Сада се, према истраживањима јавног мњења, Трамп суочава са најнижим рејтингом једног америчког предсједника уочи оваквих избора још од времена Харија Трумана, чија је Демократска странка на међуизборима 1946. године изгубила 55 мјеста у Представничком дому и 12 у Сенату. Републиканци су тада, у условима послијератне инфлације и таласа штрајкова, преузели контролу над оба дома Конгреса, први пут послије 16 година.

Хаким Џефрис, који би у случају демократске побједе вјероватно постао први Афроамериканац на челу Представничког дома, најавио је истраге о корупцији у администрацији, одлукама о рату са Ираном и начинима на које је Трампова породица увећавала своје богатство.

Анкете најављују „плави талас“, републиканци бране тијесну већину

Републиканци у изборе улазе са изузетно тијесном предношћу у Представничком дому, гдје је однос мандата 218 према 214, док у Сенату имају већину од 53 према 47 мјеста.

Истраживања јавног мњења показују да демократе имају све веће изгледе да преузму контролу над Представничким домом, за шта им је потребно да освоје четири мандата више него што тренутно имају.

Према истраживању Ројтерса и Ипсоса, демократе имају предност од 11 процентних поена у опредијељености бирача за изборе за Конгрес – 47 према 36 одсто, док је подршка Трамповом раду пала на 32 одсто.

Осим представника у оба дома Конгреса, грађани ће бирати и гувернере у 36 савезних држава и три америчке територије, као и хиљаде представника у законодавним тијелима савезних држава.

Више десетина милиона Американаца већ је гласало пријевремено. У појединим савезним државама важним за коначан исход забиљежена је већа активност демократских него републиканских бирача.

Забринутост републиканаца видљива је и у расподјели новца за кампању. Конзервативни политички одбори које подржава милијардер Илон Маск, који је уложио 366 милиона долара у помоћ републиканским кандидатима, морали су да усмјере додатна средства и у традиционална упоришта странке, попут Канзаса, Ајове и Тексаса.

Коалиција бирача која је Трампу 2024. године омогућила повратак у Бијелу кућу у међувремену је ослабљена низом политичких и економских проблема.

Неки од њих су необјављивање цјелокупне документације повезане са Џефријем Епстином, ширење великих центара за обраду података у руралним срединама, раст цијена горива и хране, као и рат са Ираном, који траје осам мјесеци, иако је Трамп у почетку најављивао да ће бити брзо окончан.

Посебан проблем за актуелног предсједника САД представља то што је у кампањи 2024. обећао смањење инфлације и ниже трошкове живота, док се велики број Американаца сада суочава са супротним кретањима.

Економија против Трампа, и још понешто

Према оцјени аналитичара, два потеза Трампове администрације посебно су утицала на трошкове живота – увођење високих царина на увозну робу и одлука о покретању ваздушних удара на Иран у фебруару, који су прерасли у шири сукоб.

Посљедице рата осјећају се на свјетском енергетском тржишту. Поскупљење дизела погодило је америчку пољопривреду и теретни саобраћај, од Калифорније до великих пољопривредних области Ајове и Охаја.

Међутим, критике Трампове администрације не односе се само на економску политику.

Опозиција указује и на могући сукоб јавног и приватног интереса, тврдећи да амерички предсједник користи положај за увећање сопственог богатства и имовине породице.

Трамп је прихватио авион из Катара за потребе предсједничког превоза, преуредио Овални кабинет користећи раскошне златне украсе, срушио источно крило Бијеле куће ради изградње свечане дворане вриједне 400 милиона долара и најавио изградњу тријумфалне капије у Вашингтону.

Истовремено, према подацима Форбса, његово лично богатство порасло је са 2,3 милијарде долара 2024. на 6,5 милијарди долара.

Барак Обама поново у кампањи – ослонац демократа

Док републиканци покушавају да одбране већину, демократе су у завршници кампање ангажовале једног од својих најпрепознатљивијих политичара – бившег предсједника Барака Обаму.

Иако је из Бијеле куће отишао прије готово 10 година, Обама и даље има способност да привуче велики број присталица и мобилише бираче, нарочито младе и Афроамериканце.

На скупу у предграђу Атланте, у Џорџији, окупљени су поново узвикивали: „Да, ми то можемо!“

У питању је слоган који је обиљежио Обамину побједничку предсједничку кампању 2008. године. Обама је у низу говора оштро критиковао Трампове ауторитарне тежње, спољну политику и рат на Блиском истоку.

„Ови избори су наша посљедња и најбоља прилика да га бар донекле обуздамо, да зауставимо дио бесмислених потеза ове администрације. То је механизам којим систем може да прекине овакву политику и морамо да га активирамо“, поручио је Обама у Џорџији.

За разлику од Трампа, који је седмицама одржавао скупове у републиканским упориштима, Обама је већим дијелом кампање био уздржан, остављајући простор новој генерацији демократских кандидата да изгради сопствени политички идентитет.

Тек у завршници укључио се интензивније, користећи популарност како би помогао кандидатима у неизвјесним изборним тркама.

Демократе – Обама спаја стару странку и нову љевицу

Повратак Обаме у кампању има и шири политички значај, јер се Демократска странка посљедњих година суочава са унутрашњим разликама између умјереног крила и све утицајнијих прогресивних покрета.

На скупу у Детроиту, Обама је подржао Абдула ел Саједа, демократског кандидата за Сенат у Мичигену, иако је Ел Сајед раније критиковао поједине одлуке његове администрације.

Бивши предсједник није покушао да сакрије те разлике, већ их је претворио у шалу.

„Да, Абдул се није слагао са неким стварима које смо жељели да урадимо, односно које је наша администрација радила док сам био предсједник. Знате ко се још не слаже са свиме што радим? Мишел Обама“, рекао је бивши амерички предсједник, изазвавши смијех окупљених.

Тај наступ посматра се као покушај да се премости јаз између старе и нове Демократске странке.

Међу млађим активистима, који су политички стасавали током предсједничких кампања Бернија Сандерса и успона Демократских социјалиста Америке, Обамино насљеђе и даље је предмет расправе.

Његови критичари подсјећају да је 2008. дошао на власт са обећањима о нади и промјенама, али да многа од тих обећања нису остварена.

Други представници прогресивног крила у Обамином ангажману виде потврду да се Демократска странка промијенила.

Од 2016. године Демократски социјалисти Америке повећали су број чланова са око 6.000 на више од 130.000, а њихов политички утицај порастао је и послије побједе Зохрана Мамданија на изборима за градоначелника Њујорка.

Републиканци губе подршку Латиноамериканаца, Тексас важан тест

Један од највећих проблема за републиканце представља пад подршке међу бирачима латиноамеричког поријекла.

Трамп је 2024. године остварио значајан успјех међу латиноамеричким мушкарцима, што је унутар Републиканске странке протумачено као доказ стварања нове, трајне коалиције радничких и етнички разноликих бирача.

Међутим, послије повратка у Бијелу кућу покренуо је оштру политику депортација, уз учестале акције наоружаних припадника имиграционих служби у градовима и пољопривредним областима.

Посебна пажња усмјерена је на Тексас, гдје демократе од 1994. године нису побиједиле на изборима за неку од функција које се бирају на нивоу цијеле савезне државе.

Демократски кандидат за Сенат Џејмс Таларико, некадашњи наставник у државној школи и посланик у тексашком законодавном тијелу, надмеће се са републиканским државним тужиоцем Кеном Пакстоном, блиским Трамповим савезником.

Пакстона прате вишегодишње оптужбе за корупцију и личне афере, а упркос огромним улагањима републиканских донатора, укључујући Маска, према већини анкета Таларико има благу предност.

Неизвјесне трке за Сенат – од Мичигена до Аљаске

Иако демократе имају добре изгледе да освоје већину у Представничком дому, борба за контролу над Сенатом знатно је неизвјеснија. Ипак, незадовољство Трамповом политиком проширило је изборну борбу и на савезне државе у којима је актуелни предсједник САД 2024. побиједио убједљивом разликом.

У Охају, некадашњи демократски сенатор Шерод Браун покушава да се врати у Сенат, супротстављајући се актуелном републиканском сенатору Џону Хастеду. Браун, познат по блиским везама са синдикатима, настоји да искористи незадовољство радника због раста цијена горива, затварања фабрика и ширења центара за обраду података.

У Мичигену се републиканац Мајк Роџерс надмеће са демократом Абдулом ел Саједом, љекаром и некадашњим директором здравствене службе Детроита, који би у случају побједе постао први муслиман у америчком Сенату. Ел Сајед је изложен нападима због ранијих ставова о спољној политици, док су организације које подржавају Израел уложиле милионе долара у кампању против њега. Трамп га је назвао „џихадистом“, а Обамина подршка зато има и посебну политичку тежину.

У Мејну се дугогодишња републиканска сенаторка Сузан Колинс бори за нови мандат против демократе Троја Џексона, некадашњег дрвосјече и предсједника Сената те савезне државе. Колинсова покушава да се дистанцира од Трампа, али је демократе критикују због подршке конзервативним судијама Врховног суда и другим кључним потезима републиканске администрације.

На Аљасци демократкиња Мери Пелтола покушава да побиједи републиканског сенатора Дена Саливана. Ту изборну трку прати и правни спор након покушаја Министарства правде да спријечи потврђивање евентуалне побједе Пелтоле.

Њени савезници су, према медијским извјештајима, помогли да се у трку укључи још један кандидат са именом Ден Саливан како би се збунили бирачи, али њен изборни штаб одбацује умијешаност.

Шта даље?

Уколико демократе освоје већину у једном или оба дома Конгреса, Трампова могућност да спроводи законодавни програм биће знатно ограничена.

Трамп би у том случају морао више да се ослања на извршна наређења, док би демократе добиле прилику да покрену низ парламентарних истрага.

Избори 3. новембра истовремено ће означити почетак борбе за предсједничке изборе 2028. године.

У Републиканској странци потпредсједник Џеј Ди Венс за сада се сматра најизгледнијим насљедником Трамповог политичког покрета, али се као потенцијални кандидати помињу и сенатор из Тексаса Тед Круз и државни секретар Марко Рубио.

Ни демократе немају јасно дефинисаног насљедника који би странку повео у нову предсједничку трку.

Међу потенцијалним кандидатима помињу се гувернер Калифорније на одласку Гевин Њусом, сенатор Џорџије Џон Ософ, конгресменка Александрија Окасио Кортез, али и бивша потпредсједница Камала Харис, која је изгубила предсједничке изборе 2024. године.

О референдуму

Трамп настоји да увјери присталице да ће његова популарност и овог пута донијети побједу републиканцима. Међутим, управо његова одлука да себе стави у средиште изборне кампање могла би да се покаже као највећи политички ризик.

За демократе су ови избори прилика да поврате контролу над Конгресом и ограниче моћ предсједника, али и тест да ли могу да претворе незадовољство Трампом у трајнију политичку подршку.

За републиканце, улог је двострук – очување већине у Вашингтону и питање да ли странка може да задржи широку коалицију бирача коју је Трамп окупио 2024. године.

Хоће ли Америка видјети само „плави талас“ или знатно убједљивији успјех демократа, показаће резултати гласања. С друге стране, већ сада је јасно да ће одлука бирача имати посљедице далеко изван новог сазива Конгреса – и у великој мјери одредити политичку борбу за Бијелу кућу 2028. године.

(РТС)