Студирао сам на Правном факултету Универзитета у Бањој Луци. Таман у тим послијератним годинама је почињала тзв. „Болоња“ на нашем локализованом и ни мало интернационализованом Универзитету. Идеја проходности, признавања испита са нашег Факултета било гдје у Европи ми се чинила нестварно добром. Мислио сам, зар је стварно могуће да ћемо на најприснијем могућем нивоу, тек тако, постати пуноправни дио европског образовног простора? Уз брисање свих реалних и квалитативних разлика, та релативизација географије ми се можда и највише допадала. Мисао да ће то значити повећање квалитета наставе, стварање нових знања и повећање свеукупног нивоа нашег друштва, учвршћивала је мој ентузијазам.

Изашли из ратова па правац у Европу! Живот је лијеп! Све што је требало јесте то да уведемо нека правила у организовању студија која су, уз све предности, ишла нама студентима на руку.

На ПФБЛ су одбили „Болоњу“. Тек тако. Ригидност! Феудализам! Нерационалност! Себичност! Ретроградност! Ратни менталитет! Ксенофобичност! (Списак осјећања пробуђених том одлуком је баш дуг па прекидам набрајање). Сви ти утисци би били мање интензивни да „Болоња“ није уведена на Економски факултет и довела нам Европу под нос. Хладан, чврсто свезан, дебели, хрђавотамни ланац и велики жути катанац на вратима ходника који повезује наше факултете тада су добили и симболички, трансцедентни, смисао. Ланац и катанац су били са наше стране врата - логично. Све то, уз значајно дужи просјек студирања на ПФБЛ, претворили су студентске дане у црно-бијели филм иза браве. Тако сам осјећао као студент.

Предности парадигме „Београд је свет“ (свет/свијет), сам дочекао као студент болоњских докторских студија на Правном факултету у Крагујевцу. Симболичка, дубоко лична, побједа над свим недостацима географског поријекла, његове ћуди и историје, на овај начин је убједљиво освојена. Већ на другој години као стипендиста Европске комисије добијам прилику да истраживање проведем у Европи. Са сјетом сам гледао на колеге које остају иза, иза неке браве, и чија лица блиједе да би се што боље уподобила сценографији црно-бијеле представе у чијој радњи за њих свакако нема мјеста. Мислио сам и на рођеног брата који је у тим мојим годинама, умјесто Европе опходио које-какве чуке по ратиштима на општи блам београдских про-свет студената. 

Дату прилику сам максимално искористио на неколико престижних универзитета и истраживачких института. Забрављене колеге су ми изблиједиле из сјећања а на брата ме је у Хајделбергу ненадано подсјетила професорица са чувеног Дјука. Она је боравила у некој мисији баш на мјесту гдје је мој брат 90-тих држао положај. Само, она је била нешто ниже, како каже насупрот „Србима који пуцају са околних брда.“ Е мој бураз, па зар и по професорици.. помислио сам без блама. Одлично је познавала географију мог родног краја кроз који је често пролазила. Можда је баш она – она´ странкиња коју памтим из тог доба: Што је неколико пута из УН-овог џипа давала бомбоне окупљеним дјечацима међу којима сам био. Личи. Баш. Било ме блам да питам.

А „Болоњу“ су одбацили сви. И они са пушком и они са бомбонама. Увидио сам, да су на угледним европским универзитетима без изузетка пружали снажан отпор концепту „Болоње“. Није дакле до феудских ксенофобија или ратних психокатегорија, проблематика је суштинске природе. Схватио сам да „Болоња“ представља сржну негацију идеје и функције високог образовања - шарени целофан без бомбона. Проходност је могућа и без ње. Зато, тадашњи отпор ПФБЛ том концепту у основи је представљао отпор деинтелектуализацији српског народа. Посредно, и отпор негацији самог народа у његовом суштинском, статусном и политичком смислу. Тако мислим  сада као доктор правних наука.