Ако пажњу са теорије усмјеримо на искуствену спознају, увидјећемо да једној установи припада посебно мјесто у пракси српског државотворења.

Сабор као обичајноправна установа

Наиме, саборовање народних представника о најважнијим питањима је обичајна државничка пракса у Срба која ce постепено развијала током времена, прије и послије Стефана Немање. Литература казује да су Срби ову праксу донијели са собом из заједничке постојбине свих Словена те да је она само наставила свој развој у новим друштвеним околностима. Њен значај се различито тумачио у различитим периодима. 

Тако, у романтизованим представама значај сабора је изједначаван или чак, по узору на неке друге правне традиције, издизан изнад значаја који је у нашем друштву припадао владару. Пратиле су их и трансцедентне тврдње попут оне да "Докле се народној скупштини (назив за сабор), признаваше њена власт, Срби беху победитељи на све стране.“

Саборно државотворство

Оно што данас можемо са сигурношћу знати јесте то да у историјском дијаграму српског саборовања, које нема паралелу у византијској тековини и које је различито од пољског, германског или нпр. иранског, сабори Стефана Немање представљају прекретницу y развоју ове установе, али и српске државе. Због тога неки историчари сматрају да су важан елемент саме државности Немањиног доба управо били сабори. 

Ван сваке сумње је то да је од рашких сабора развој ове установе у Срба и српске државе текао складно. Сабори су постали одређени у погледу начина рада, одлучивања, састава, надлежности и функција. Упоредо са тим, држава је постала организована и суверена. Неки сматрају да су управо сабори израз суверенитета и у њима виде коријен модерног парламентаризма.

Осим рашких, познати су нам и сабори краља Стефана Првовјенчаног, Радослава и Владислава, краља Уроша Великог и његових синова Драгутина и Милутина, сабори Стефана Дечанског, цара Душана и Уроша као и они из времена опадања српске државе. У зависности од историјских околности, сабори су били или развојни тј. државотворствујући или реактивни тј. државочувајући.

Заједничко свим српским саборима кроз епохе јесте то да су били уједно и државни и црквени. Дакле, изграђени на српском-немањићком начелу склада државе и Цркве.  Такође, сабори су се бавили питањима од прворазредног значаја за Србе, ради чега су имали двоструку функцију. Ово се најбоље види из објашњења зашто је Немања сазивао оба своја сабора а оно гласи: "да би објавио одлуку и добио сагласност.“

Објављивање одлуке је вршено у циљу обезбјеђења њеног извршавања од стране свих тадашњих управних инстанци - "великих и малих велможа“. Поменуто "добијање сагласности“ у ствари је представљало провјеру усаглашености одлуке са вјером и обичајима, тј. важећим правом. Њена усклађеност, а тиме и допуштеност, су потврђивани путем саборског усвајања.

Српски сабор данас

Ова установа је примјер добре праксе и данас добија на значају. У савременим условима она представља легитимно окружење за вршење права на самоопредјељење. Свијест о наведеном се испољава и кроз наслов и кроз садржину Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа која је усвојена 08.06.2024. године, на Свесрпском сабору у Београду.

Оно што забрињава јесте непотпуно разумијевање појма самоопредјељења код неких у региону. Вјероватно, вођени својом историјском праксом, они самоопредјељење своде на сецесионизам што је крајње штуро. Изостанак аргументованог оспоравања Декларације или било којег њеног дијела само потврђује да се критичари искључиво руководе негативним сентиментима и претконтекстима према свему што градимо.

Оно што радује јесте то да се Декларација извршава као национални програм у свим српским институцијама. На овај начин се ствара оквир за бројне развојне и општекорисне активности у свим сегментима друштвеног живота.