Два метка у Сарајеву

Метак који је испалио Гаврило Принцип путовао је пет вијекова, а из цијеви је изашао 1914. године у Сарајеву, и завршио у тијелу аустроугарског престолонасљедника. Није коме је намијењено, него коме је суђено, каже народ. Тај метак је намијењен окупатору, у том тренутку султану, али ето заврши у надвојводи. То вам је историја.

Градско вијеће Сарајева усвојило одлуку да се подигне споменик Францу Фердинанду. На прву сам помислио - какве везе има шкотски рок бенд са Сарајевом, али добро, свака част, лијеп гест и добар покушај да се град Сарајево урбанизује и отме из канџи ретроградног оријентализма у које полако и неминовно запада.

“So if you're lonely, you know I'm here waiting for you” *

Међутим, ђаволу мало било, то уопште није споменик музичарима! Ни на крај памети ми није било - као и сваком иоле разумном човјеку - да би један народ могао да диже споменике својим окупаторима. Вијећници града Сарајева су одлучили да подигну, то јест врате, споменик Францу Фердинанду и његовој супрузи, уз објашњење како су они жртве тероризма, и да као жртве заслужују споменик. Споменик ће бити враћен тамо гдје је оригинално подигнут, 1917. године од стране Аустроугара, након чега га је нова држава уклонила, након слома 4 велика царства и настанком Краљевине СХС.

Интересантан поглед на историју, морам признати. Али опет, са друге стране, и Адолф Хитлер је извршио самоубиство, па опет сумњам да ће се неко сјетити на Дан менталног здравља да узме његов примјер као доказ да требате разговарати са пријатељима и потражити помоћ кад добијете суицидалне мисле. Па исто тако ни Франц Фердинанд није био обичан становник Аустроугарског царства који је тек тако одлучио да се један дан провозика са супругом по Сарајеву, да би га млади занесени терориста уцмекао на лицу мјеста.

“I'm just a cross-hair, I'm just a shot away from you”

Коментари на порталима се протежу од тога кад Срби могу дизати споменик Дражи (?!) што не би и ми Фердинанду, па до тога како је то одличан потез да се привуку туристи. Јасно ми је да виктимолошки туризам ради добар посао у Сарајеву али сумњам да се може ићи баш до ових граница. Пошто нисам имао воље да се дубље забавим овом темом, али ето забаве ради, питао сам вјештачку интелигенцију да ли постоје случајеви на планети земљи да је неки народ, својом вољом, подигао споменик свом окупатору и добио сам одговор да је то био случај у неколико земаља, попут Конга нпр, гдје је споменик постављен па уклоњен након два дана јер се дигла кука и мотика.

Споменик Францу Фердинанду није подигнут нигдје на територији бивше Аустрогарске, па чак ни у самој Аустрији. Али ето некако нађе и мучени Фердинанд своје мјесто у Сарајеву. Тамо гдје су окупатори добродошли. Тамо гдје се и дан данас призива Кристијан Шмит да реагује. Вуку се за рукав људи из Вашингтона да санкционишу, да кажњавају, кад нема никога онда трчи у Брисел, само нек дође неко. Јер шта ћу ако останем сам са собом? Нећу ваљда преговарати са комшијама о томе како ће нам држава изгледати.

And if you leave here, you leave me broken, shattered I lie

Један од мојих омиљених цитата је онај из филма “Blow Up” Микеланђела Антонионија, који каже “стварност је понекад најчуднија фантазија”, мада се у неким верзијама појављује и код Марка Твена. Управо то ми је пало на памет када сам прочитао да је предлагач ове иницијативе била Странка за Босну и Херцеговину. Пазите, странка ЗА БиХ предлаже споменик окупатору који је анектирао БиХ, користио је за експлоатацију ресурса и оно што је градио - градио је себе ради.

Дан након ове одлуке стидљиво су се почели оглашавати појенци који не мисле да се баш толико мора подилазити странцима, па је градоначелник Сарајева Срђан Мандић прекорио колеге из Наше странке, сматрајући да је то недопустиво. Недуго затим и Ирфан Ченгић је изјавио да од тога нема ништа, јер неће добити неопходне дозволе. Између ових изолованих случајева зјапи огромна тишина оних који се куну у државу Босну и Херцеговину, који ујутро прво кажу држава БиХ па онда добро јутро или мерхаба.

If I move, this could die

If eyes move, this could die

Сарајевски новинар и колумниста Данијал Хаџовић је похвалио иницијативу на Твитеру и рекао како “Сарајево више неће славити пуцање на жене”. Чак и да занемаримо овај историјски и инделектуални редукционизам, иронија је да ће исти тај Данијал заједно са својим суграђанима већ за пар дана, 1. марта прославити пуцањ у другу недужну жртву - Николу Гардовића, старог свата, чиме је симболично почео рат у БиХ, а Бошњаци то славе као Дан државности.

Између та два метка, једног који је погодио Франца Фердинанда, и другог који је погодио Николу Гардовића, стаје сва наша српска трагедија у ХХ вијеку. Међутим, након свих погрешних скретања, сада је вријеме да научимо путоказе и не скрећемо са пута.

I'm just a cross-hair, I'm just a shot, then we can die

*стихови из пјесме “Take me out” шкотског бенда Франц Фердинанд