Голгота и Васкрс Крајине

„Сеоба има, смрти нема” - ове ријечи Милоша Црњанског остале су судбински уткане у историју српског народа. Кроз све наше егзодусе, од Арсенија Чарнојевића до Петровачке цесте, више је историје остало на точковима избјегличких кола него што су многи успјели да саграде у вијековима мира и благостања. „То је срећа дала, ал' несрећа.” Али, како свака ноћ носи своју зору, тако и овдје важи да смрти нема и да живот неумитно иде даље.

Све наше „Крајине”

Један бањалучки професор умјешно примећује: када би читава наша Крајина сутра нестала, у потпуности би се могла реконструисати само на основу дјела и пјесама Бранка Ћопића - крајишког Толкина. Снага памћења, а самим тим и гаранција опстанка једног народа, мјери се спремношћу да своје колективно искуство преточи у културу - у књижевност, филм и музику.

Наравно, научне институције имају своју неоспорну улогу, али култура коју конзумира широка популација остварује далеко дубљи утицај. Она обликује заједнички систем вриједности, усклађен са прошлошћу и чврсто утемељен у нашем идентитету.

Ратови деведесетих донијели су готово сигурно трајну промјену демографске структуре и прерасподјелу територија на простору бивше Југославије. Не улазећи у историјске околности које су нас до тога довеле, осврнуо бих се на оно што смо изгубили.

Срби у Хрватској данас су сведени на мањину која је и даље под снажним притиском нарастајућег неоусташтва међу младима. Пропраћени таласом разочарања у Европску унију и изостанком обећаног благостања са Запада, дежурни кривци често постају управо малобројни Срби повратници - када се већ не смије ударити на Брисел и оне под чијом се сјеном налазе.

С друге стране, Срби у Босни и Херцеговини - захваљујући Републици Српској и њеном институционалном оквиру - уживају своја права и, хвала Богу, имају механизме да се заштите од насиља, како институционалног, тако и физичког.

Због тога два највећа миграциона таласа нису упоредива а ево укратко и зашто:

Срби из Хрватске протјерани су нагло, преко ноћи, препуштени сами себи и без ичије заштите. Иза себе су оставили дубоку трауму - како за колектив, тако и за сваког појединца у њему. Протјерани су под бомбама, бјежећи од удара и са неба и са земље, са земље коју су вијековима чували док је читав свијет нијемо посматрао њихов пакао. То је био хаос у глави и срцу, заглушујућа бука и надљудска борба за голи опстанак.

Сарајевски Срби су изашли из свог града након четири године рата - тихо и достојанствено, донекле свјесни цијене коју морају платити да би дошло до коначног физичког разграничења народа у БиХ. А то разграничење данас је - колико год то било апсурдно и тешко разумљиво лоботомизованим фондашким умовима - главни гарант мира. Самртна колона камиона и трактора, са ископаним гробовима својих најмилијих, напустила је Сарајево и физички и метафизички.

Све наше „Тврђаве”

Вратимо се култури. Универзитети и институти баве се статистикама, историчари пребројавају жртве и утврђују околности и процесе, док институције брину о комеморацијама и достојанственом обиљежавању догађаја. Ипак, све је то само један дио слагалице. Култура има много већу моћ емоционалног усидравања појединца у одређени историјски тренутак. Гледајући квалитетну серију, у стању смо да кроз прво лице проживимо трагедију једне породице избјегле у „Олуји” и да се кроз призму њихове судбине одредимо према себи, али и да одредимо себе према сопственом идентитету и историји.

Саша Хајдуковић и екипа која је створила серију „Тврђава” успјели су да дотакну срца не само Крајишника избјеглих на крају рата, већ и свих оних Срба који нису имали увид у размјере пакла кроз који су ти људи прошли крајем јула и почетком августа 1995. године.

Улагање у културу није само производња садржаја да бисмо имали шта гледати недјељом увече — то је предана изградња колективног памћења. Људи тешко памте суве бројеве, датуме и таксативне спискове догађаја, али изврсно памте људске судбине, нарочито када су оне аутентично пренесене на екран и занатски врхунски реализоване у складу са савременим продукцијским стандардима.

На крају дана, ако смо гледајући „Тврђаву” схватили гдје се налазе наше личне „тврђаве” - било да је то породица, пријатељи или све оно што нам је драгоцјено у животу - онда можемо бар наслутити како је било онима који су све то изгубили у једном једином дану.

Сви наши „Удјели”

У Народном позоришту Републике Српске у априлу ове године премијерно је изведена представа „Мартин удио”, рађена по роману Сање Савић Милосављевић, а у режији Николе Бундала. Кроз три приче и осам деценија пратимо преплет личних судбини и историјских ломова у којима се појединац тумба попут џака кромпира у камиону који јурца разрушеним путем, док возач у крви има више промила алкохола него дежурни панелиста испред сеоске продавнице док сједи на гајби пива.

Сам роман је покупио све значајније књижевне награде, а ријечи хвале нису штедјели ни најстрожи критичари. Како нисам књижевни критичар, мој суд о томе није пресудан. За мене је кључан значај који ова книга носи, као и траг који оставља кроз ову сјајну позоришну адаптацију.

Колико је аутору ових редова познато, представа је била распродата приликом сваког извођења. То нам јасно говори да је дирнула у неуралгичне тачке своје публике - људи који су се поистовјетили са ликовима на сцени, препознавши у њима фрагменте сопствених живота или судбина људи из свог окружења.

Занимљиво је да су носиоци главних улога, како у „Тврђави” тако и у овој представи, маестрални Јово Максић, Николина Фригановић, Слађа Зрнић и Александар Стојковић. Уз њих, српско глумиште може озбиљно да рачуна и на талентовану млађу генерацију коју предводе Ана Винчић, Тара Јованић, Анандо Ченић и други. Посебно морам истаћи и Данила Керкеза Глумца, са којим дијелим исту наклоност према једном, да не кажем култном, угоститељском објекту „Фрида”. Вјерујем да су Шојка, као и сански и граховски клан из кафане, изузетно поносни на њега.

„Што ти је живот? Распремаш што ти дани нанесу. Па ако те у једном дану здипе двије највеће несреће, а ти полако. Распремаш свој удио.”, Сања Савић Милосављевић, Мартин удио

Културна обнова

Иако постоје и други вриједни пројекти реализовани посљедњих година, све то још увијек није довољно. Имамо толико много тема, а толико мало садржаја који смо произвели да те теме инкорпорирамо у колективно свјесно, па затим и у колективно несвјесно. Од Младе Босне, пробоја Коридора, Невесињске пушке па двије Митровданске офанзиве, судбина Срба из Сарајева - све су то епски догађаји који заслужују своје екранизације, своје представе, своје пјесме.

Свједоци смо тога да публика постоји - има ко да гледа, има ко да чита и има ко да глумце више пута позива на бис уз пуне сале и овације. Сада је ред на држави да системски стимулише кинематографију, књижевност и умјетност у цјелини. Вријеме је да нова генерација аутора преузме кормило и српску културу врати у оквире који јој по историјском и духовном мјерилу припадају.

Свијет може без нас, али ми без себе и сопственог идентитета - не можемо.