Код Оскара ништа ново

Баш тако, ништа ново. Леонардо Ди Каприо поново није добио Оскара, Академија је и ове године компензовала, истина не због боје коже, већ због минулог рада и ове године имали смо прву женску добитницу неке награде (овога пута за најбољу камеру гдје је позлаћени кипић однијела Отум Дуралд Аркапов за свој рад камером на филму „Грешници“), и ове године један попкорн филм, „Ф1“, је био номинован за Оскара за најбољи филм и по устаљеној традицији (баш као „Барби“ прошле године за најбољу пјесму) освојио награду, не за најбољу пјесму пошто је, признаћете, прилично тешко отпјевати нешто док око вас зује болиду, већ баш за то зујање болиду или у преводу за најбољи звук и наравно Камерунов „Аватар“ је и ове године овјерио своју претплату за најбоље визуелне ефекте. Истина десили су се и неки новитети попут нове категорије за најбољи кастинг, као и изненађујућа чињеница да су Академија и Холивуд коначно закопали ратне сјекире са Нетфликсом што је резултовало поред Оскара за најбољи кратки играни и документарни филм и оним у „озбиљнијим“ категоријама попут најбоље пјесме и дугометражног анимираног филма које су припале филму „К-поп ловци на демоне“ (мало рекламе за К-поп није на одмет) те сценографију, шминку и костим које су отишле у „руке“ „Франкенштајна“ Гиљерма дел Тора. Још увијек се не зна како ће на ово реаговати Мартин Скорсезе чији су посљедњи филмови „Ирац“ и „Убиства под мјесечевим цвијетом“ рађена под плаштом Нетфликса и Епла имале учинак 0 од 10. Када смо већ код Скорсезеа чини се да више није једини режисер који је морао чекати 20 година да би напокон добио Оскара за свој рад. И баш овдје стижемо до горе поменуте компензације јер је готово двадесет година од своје прве номинације за најбољег режисера Пол Томас Андерсон коначно награђен као најбољи режисер за свој филм „Једна битка за другом“. Не можемо рећи да је поменуто остварење лош филм (далеко од тога) али ни да је у рангу са претходним Андерсоновим радовима попут „Магнолије“ или „Биће крви“ јер је једноставно за разлику од поменутих филмова Андерсон, чини се, почео да прави одређене компромисе и у одређеним моментима одустајао да до краја уђе у срж одређених проблема. Тако нешто дефинитивно није било случај у поменутом „Биће крви“ који би вјероватно хваљеном режисеру донио Оскара да му директни противници нису били браћа Коен са својим једнако квалитетним „Нема земље за старце“. Будући да су Коенови имали бољи педигре и богатију филмску биографију од Андерсона златна статуа је припала „Нема земље за старце“ за најбољи филм као и Коеновима за режију. Андерсон је морао да чека готово двије деценије да након четрнаест номинација освоји награду Америчке академије за науку и умјетност. Ако му је за утјеху Андерсон је Долби театар напустио са три награде, за најбољи филм, режију и адаптирани сценарио.

Академија ни овај пут није разочарала Леонарда Ди Каприја не додијеливши му награду за најбољу мушку улогу наставивши тако традицију која је почела још прије двадесет година пруживши тако прилику редовним корисницима друштвених мрежа да (опет) збијају шале на ову тематику. Руку на срце ово је била тек друга номинација за Ди Каприја од Оскара који је добио за „Изгнаника“ тако да је пред њим барем још једна неуспјешна номинација или можда ипак Академија скрати циклус за чувеног глумца. Мало због традиције, мало због дугог језика Тимотија Шаламеја, а мало и због чињенице да су „Грешници“ од силних номинација у том моменту у својим рукама држали тек три златна кипа награда је на крају отишла у руке Мајкла Б. Џордана за двоструку улогу у „Грешницима“. Утисак је да Академија не би направила грешку да је статуа отишла у руке Итана Хоука који је на својим плећима и језику изнио читав филм „Плави мјесец“ изврсно дочаравши лик Лоренца Харта у тренуцима када његова звијезда славног текстописца све више блиједи. Ипак на страни Џордана било је неколико „аргумената“ због којих га Академија једноставно није могла прескочити.

Код Оскара за најбољу главну женску улогу није било никаквих изненађења будући да је награда отишла у руке ирске глумице Сузан Бакли за улогу Агнес Шекспир у филму „Хамнет“. Бакли је своју позицију фаворита утврдила низом награда које је освојила прије најишчекиваније филмске ноћи мада је руку на срце статуа мирне душе могла отићи и у руке Роузи Бирн за њену интерпретацију у филму „Да имам ноге, ударила бих те“ поготово због чињенице да ћемо тешко поново имати прилику видјети аустралијску глумицу у оваквој улози (с обзиром на то да је у посљедњих десетак година виђамо искључиво у лаганим комедијицама). Ако код главне женске улоге није било ни тренутка неизвјесности онда то не можемо рећи за споредну женску улогу гдје је већина вјеровала да ће награда отићи у руке или Вунми Мосаку или Тејане Тејлор за своју кратку али експлозивну улогу у Андерсоновом филму. Ипак статуа је (не незаслужено) отишла у руке ветеране Ејми Медиган чиме је истовремено обиљежен и глумичин јубилеј - 40 година од прве и једине номинације за Оскара и то у истој категорији. Код мушкараца се претпостављало да ће Шон Пен освојити своју трећу награду за лик пуковника Локџоуа мада да се мене пита ако је овај Оскар већ морао да припадне „Једна битка за другом“ онда је његов добитник дефинитивно требао да буде сенсеи Бенисио дел Торо.

Улогу највећег губитника могао би понијети „Марти Величанствени“ који је од 9 номинација из оскаровске ноћи изашао без иједне награде. Истина највећа узданица овог филма био је глумац Тимоти Шаламеј који је због несмотрене реченице значајно умањио своје шансе да освоји престижну награду. Негдје у овој категорији би се без икаквог разлога могле наћи „Сентименталне вриједности“ Јоакима Трира али је филм ипак добио Оскара за најбољи међународни филм при чему не треба занемарити ни чињеницу да је ријеч о норвешком филму који је учествовао у такмичењу у организацији Америчке филмске академије. Мада из мог субјективног угла као највећи губитници изгледају управо „Грешници“ који су у оскаровску ноћ ушли као филм који ће обиљежити то вече уз рекордних 16 номинација да би на крају приче завршили са пристојних али скромних 4 кипића с обзиром како је све изгледало само неколико сати раније.