Међаши

Постоје народи који историју памте по годинама, по владарима, по ратовима, по поразима и побједама. Ми је, чини се, најбоље памтимо по међашима. По оним невидљивим, али дубоко укопаним тачкама иза којих више ништа није било исто. Међаш није само камен. Међаш је тренутак у историји када један народ схвати докле је његово, шта мора да сачува, гдје не смије да попусти и шта мора да преда сљедећој генерацији.

Република Српска је у протеклих тридесетак година прошла више таквих међаша него што неки народи прођу за читав вијек. Од одбране у рату, преко Дејтона, послијератне обнове, удара на надлежности, политичких притисака, економских криза, санкција, покушаја унитаризације, па све до данашњег времена у којем се поново од нас тражи да објашњавамо оно што је већ у Дејтону написано, потписано и међународно потврђено.

Први велики међаш био је управо Дејтон. За једне крај рата, за друге почетак политичке борбе другим средствима. За Републику Српску, Дејтон је више од мировног споразума. Његовим потписивањем, ударен је печат на право једног народа да има институције, територију, политичку вољу и механизме заштите. Из рата се изашло са спознајом да се мир мора градити, али и да се у миру може изгубити оно што је у рату одбрањено. Зато је прва послијератна побједа била сама чињеница да су институције Републике Српске преживјеле, да су се конституисале и да је народ, упркос страдању, избјеглиштву и сиромаштву, остао политички и духовно сабран.

Други међаш био је период обнове. Тада се видјело да се у Републику Српску враћа живот. Враћале су се школе, болнице, општине, администрација, привреда, обнављали попаљени домови и храмови. У времену када су многи очекивали да ће Српска бити привремена административна јединица, она је показала способност да функционише као озбиљна држава. То је била наша побједа.

Трећи међаш дошао је са таласом преноса надлежности и јачања интервенционизма високих представника. Тада се ратна линија фронта преселила у кабинете, законе, уставна тумачења и наметнуте одлуке. Оно што се није могло добити директним укидањем Републике Српске и на фронту, покушавало се постићи постепеним пражњењем њене уставне садржине. Одбрана у том периоду није била лака, јер је често изгледало да се води против невидљивог противника, против процедура и притисака који су долазили под маском „реформи“. Али и тада је Република Српска изашла као побједник, јер је сачувала основну политичку свијест, ако се надлежности једном одрекнеш без борбе, сутра више не браниш институцију, него успомену на њу.

Четврти међаш био је тренутак када је Република Српска престала да буде само објекат међународних процеса и почела све јасније да артикулише сопствени политички глас. То није значило изолацију, него зрелост. Ниједна мала држава не може преживјети ако прихвати да други трајно говоре у њено име. Српска је научила да мора имати своје људе у дипломатији, медијима, економији, академској заједници, регионалним и међународним контактима. Ако знамо да је заступање интереса основа међународних односа, сама чињеница да Република Српска има свој глас постала је облик политичке снаге.

Пети међаш била је економска издржљивост. Република Српска није имала луксуз мирног развоја. Њен развој пратили су притисци, блокаде, унутрашње слабости, одлив становништва, свјетске кризе, пандемија, енергетски потреси и стална неизвјесност. Али је упркос томе изграђивана инфраструктура, сачуван јавни сектор, одржавана финансијска стабилност, отварани путеви и болнице, развијани енергетски и индустријски потенцијали. Побједа у економији код малих држава најчешће изгледа као исплаћена плата, изграђен километар пута, задржана фабрика, боље здравство, нова инвестиција, опстанак села, школа која није затворена и породица која није отишла.

Шести међаш био је напад на имовину. Ту се јасно видјело да питање имовине није техничко, катастарско или бирократско питање. Имовина је питање суверенитета, развоја и будућности. Ко контролише земљиште, шуме, воде, енергетске ресурсе и јавну имовину, тај контролише могућност развоја. Зато је одбрана имовине један од најважнијих међаша савремене Републике Српске. Ниједан народ не може планирати ауто-путеве, хидроелектране, индустријске зоне, пољопривреду или демографску обнову ако му неко стално оспорава право да располаже властитим ресурсима.

Седми међаш био је однос према наметнутим одлукама и улози тзв. високог представника. Посљедњих година поново смо видјели колико је БиХ далеко од нормалног демократског система ако један неизабрани странац може да мијења законе, интервенише у изборна правила и утиче на унутрашњи политички живот. За Републику Српску то није само правни проблем. То је питање достојанства. Ако народ бира власт, онда власт мора одговарати народу.

Осми међаш био је геополитички. Свијет више није исти као 1995. године. Униполарни свијет је иза нас. САД, ЕУ, Русија, Кина, Турска, Србија и регионални актери на Балкану више не наступају у истом распореду снага као прије двадесет или тридесет година. Република Српска је у том новом свијету морала да научи да преживи. Да не спаљује мостове, али и да не прихвата улогу политичког објекта. Да разумије важност Србије, али и да гради канале према свима који су спремни да поштују Дејтон, уставну позицију Српске и легитимну вољу њеног народа. Побједа у таквим околностима није у томе да сви буду наши савезници. Побједа је у томе да нико не може озбиљно да разговара о БиХ, региону и Балкану, а да заобиђе Републику Српску.

Девети међаш је демографски и духовни. Он је можда најтежи, јер се не види одмах. Република Српска може добити политичке битке, може сачувати надлежности, може одбранити имовину, али ако изгуби људе, породицу, школу, село, језик, вјеру, културу и самопоуздање, онда ће побједа бити Пирова. Зато је у наредном периоду највећи патриотизам више у стварању услова да млади остану, да се враћају, да раде, да имају дјецу, да осјећају да Република Српска није само завичај њихових очева, него и простор њихове будућности.

И сада долазимо до посљедњег међаша у овој ретроспективи, избора у октобру. Ти избори неће бити само избор између странака, кандидата и програма. Биће то избор о томе како Република Српска улази у сљедећу фазу своје историје. Октобарски међаш биће важан зато што долази у тренутку када се поново укрштају унутрашња стабилност, међународни притисци, питање имовине, однос према Дејтону, економска отпорност, демографски изазов и геополитичко престројавање.

Народ ће тада, као и много пута до сада, морати да препозна не само ко му шта обећава, него ко разумије вријеме у којем живимо. Јер није свака политика дорасла међашу. Неке политике су добре за мирна времена, али слабе у вријеме удара на земљу. Републици Српској данас треба политика која зна шта брани, шта развија и с ким разговара.

У таквим временима народи не бирају само власт. Они бирају правац, искуство и способност да се у тешким околностима не изгуби оно што је деценијама чувано. Република Српска је у претходним најтежим политичким биткама опстајала онда када је имала јасно вођство, институционалну чврстину и политику која је знала да разликује компромис од одрицања. Зато октобарски међаш неће бити простор за експерименте, него тренутак у којем ће се мјерити ко има снагу да настави започето, да сачува надлежности, имовину, везу са Србијом и међународну видљивост Републике Српске.

Постоје избори на којима се мијењају програми, људи и расположења, али постоје и избори на којима се чува правац. Октобар ће бити управо такав међаш. У времену када се оспорава имовина, када се притискају институције и када се од Републике Српске тражи да пристане на мање од онога што јој припада по Дејтону, континуитет државотворне политике није питање страначке преференције, него питање политичке одговорности.

Политика која је у најтежим годинама одбранила институције, вратила самопоуздање Републици Српској, поставила питање имовине као питање опстанка и изградила јасан однос са Србијом, има и право и обавезу да тај посао настави. Не зато што је безгрешна, јер такве политике нема, него зато што је у кључним тренуцима знала гдје је међа, шта се може преговарати, а шта се не смије предати.

Какав ће бити тај октобарски међаш, зависиће од неколико кључних фактора. Прво, од унутрашњег јединства око кључних питања. Не морамо сви мислити исто о свакој влади, министру, странци или локалној политици. Али око Дејтона, имовине, надлежности, институција и права Републике Српске на политичко постојање не би смјело бити трговине. Друго, зависиће од способности да економија постане најјачи облик националне одбране. Треће, зависиће од геополитичке мудрости. Република Српска не смије бити талац туђих сукоба, али мора бити свјесна туђих интереса. Четврто, зависиће од односа са Србијом, јер је Србија природни, историјски, културни и политички ослонац Српске. Пето, зависиће од наше способности да говоримо свијету језиком аргумената, права, економије и мира, а не само језиком реакције.

А гдје је сљедећи међаш послије октобра?

Он још није укопан. Можда ће бити у одбрани имовине. Можда у новој уставној кризи. Можда у великом инфраструктурном или енергетском пројекту који ће промијенити економску карту Српске. Можда у новом односу великих сила према Балкану. Можда у тренутку када ће Република Српска морати да још јасније дефинише своје мјесто између Београда, Брисела, Вашингтона, Москве, Пекинга и регионалних центара моћи. А можда ће најважнији сљедећи међаш бити онајтренутак када ћемо као друштво одлучити да је опстанак недовољан циљ, ако га не прати развој.

Сви наши међаши до сада имају једну заједничку особину. На сваком од њих неко је мислио да ће Република Српска посустати, нестати, одустати или се уморити. А она је, сваки пут, нашла начин да преживи. Не увијек без грешака. Не увијек без унутрашњих слабости. Не увијек без цијене. Али је преживјела, сачувала институције, обновила снагу и наставила да постоји.

Зато питање пред октобар није само ко ће побиједити на изборима. Право питање је хоће ли Република Српска наставити путем политичког континуитета, институционалне стабилности и државотворне одговорности, или ће у времену највећих притисака допустити да се њен правац доведе у питање. А народи који су скупо плаћали своје међаше знају да се у пресудним временима не експериментише.

Републици Српској данас није потребна политика која ће тек учити како се брани Дејтон, како се разговара са великим силама, како се чува имовина и како се гради однос са Србијом. Потребна јој је политика која је кроз све те битке већ прошла, која разумије тежину времена и која има снагу да настави тамо гдје је Српска стигла. Октобар ће зато бити још један међаш, можда један од најважнијих, јер ће од њега зависити не само ко води институције, него и којим правцем Република Српска наставља свој историјски пут.

Међаши се постављају да бисмо знали шта је наше, шта смо прошли и куда даље не смијемо без памети, слоге и државотворне озбиљности.