Погодите жанр

У нека давна, стара времена филмова, који су тада покушавали да барем дјелимично оправдају припадност седмој умјетности, углавном су се дијелили на жанровске и нежанровске. Нежанровске филмове било је тешко сврстати у постојећу жанровску класификацију те су због тога сматрани артистичким остварењима односно умјетничким филмовима. Са друге стране жанровски филмови сматрани су комерцијалним остварењима (што некад баш и није била истина) и које су зли језици, поготово они нежанровски, сматрали остварењима која су више од умјетности цијенила приходе са биоскопских благајни. Но, како сам наслов каже ми ћемо се у овој причи фокусирати на жанровска остварења односно филмове који су се могли сврстати у постојећу жанровску класификацију. И ту су ствари биле врло једноставне.

Ако би главни јунак имао снажно изражене мишиће (понекад није ни морао да испуни тај услов) и у својим рукама митраљез или неко друго аутоматско оружје, јасно је било да је ријеч о акционом филму. Карактеристично за ове филмове је да су се мртви противници бројали у десетинама, а да наш јунак при томе ни једном није промијенио оквир на свом оружју. Ако би пак главни јунак био без ватреног оружја онда је морао да има мишиће и да противницима голим рукама ломи руке, ноге, вилице и ребра. И ови филмови су сврставани у акционе филмове додуше хонконшке акционе назване тако јер је њихова продукција рађена углавном у Хонг Конгу. Понекад је наш јунак у својим рукама умјесто аутоматског оружја имао само пиштољ, али и то су били акциони филмови (са мало мање мртвих). Ако би пак главни јунак поред пиштоља имао на глави каубојски шешир и јахао коња онда је јасно да је ријеч о вестерну.

Када би прича пратила детектива који није вадио цигарету из уста који истражује убиство или неку крађу односно пљачку јасно је било да је ријеч о крими филму. Ако би приликом истраге једног или више убистава или потраге за противничким човјеком убаченим у наше редове ситуација била напета, музика динамична онда је, јасно је, ријеч о трилеру, обичном, психолошком или политичком. Истина, некада се трилер сматрао поджанром кримића, али се својим упорним појављивањем на великим платнима успио изборити за своје мјесто под сунцем и сопствени жанр. Ако су главни јунаци забринути, имају много проблема и понекад галаме једни на друге онда је то драма, ако би све то било пренаглашено и емоције (које год да су у питању) просто цуриле са великих екрана онда бисмо се нашли у мелодрами. Супротно томе ако би главни јунаци били насмијани и упадали у комичне ситуације онда је сасвим логично то била комедија, а ако су дијалози били апсурдни као и потези главних јунака онда је и то била комедија односно њена поджанр, пародија.

Ако бисмо се нашли у некој далекој будућности или свемиру гдје је технологија и друштво било много напредније од тадашњег јасно је било да је то СФ односно научна фантастика. Код хорор филмова или филмова страве и ужаса како су се код нас звали имали смо варијације на тему. Ако би неки тип, обично са маском на лицу, једноставно волио да убија свакога ко му падне под нож или моторну тестеру (обично су то били тинејџери у љубавном заносу) онда смо имали слешер хорор, ако пак неко натприродно биће типа вампир, вукодлак или нека трећа врста чудовишта напада мирне и фине грађане онда смо имали класични хорор, а ако би сам нечастиви покушао да се врати међу људе било да опсједне неку невину дјевојчицу или преко свог насљедника онда смо имали психолошки хорор. И то би углавном било то. А да, имали смо још један жанр у којем тета и чико нису баш пуно причали, али су зато баш вољели да се скидају. За дивно чудо овај жанр је и данас успио да остане „чист“ осим што сад имамо више варијација на тему (тета и тета, чико и чико итд).

Као што рекох на почетку приче то је било у нека давна, стара и примитивна времена, јер данас, судећи према појединим филмским сајтовима, филм није филм ако нема бар пет до десет жанровских одредница. А то се не односи само на нове филмове већ и на оне који већ имају етикету класика. Некада је, рецимо, Blade Runner био научна фантастика или ако ћемо баш бити ситничави научнофантастични трилер. То је била одредница за нас наивне јер према новој назовимо је „жанр фјужен“ класификацији исти филм је постао, поред постојећих жанрова и сајбер трилер, психолошки трилер, психолошка драма, обична драма и акција уз још неколико жанровских одредница. Мало боље је прошао претходни Скотов филм Alien који је уз СФ постао и сајберпанк (не знамо само на основу чега), трагедија и неки нови жанр по имену инвазија ванземаљаца. Да „жанр фјужен“ класификаторима ништа није свето примјер је и добри стари Rambo који ето није само акција већ је и трилер, психолошки трилер, психолошка драма, трагедија па чак и Holiday (празник) шта год то значило.

Због свега овога могли сте често прочитати како је једини хорор који је награђен Оскаром филм The Silence of the Lambs. Филм јесте одличан, напет, са врхунским глумцима али једини проблем је што није ријеч о хорору. Јесте да напетост влада готово цијелим током филма, јесте да Ханибал Лектор дјелује застрашујуће, јесте да масовни убица Бафало Бил својим жртвама дере кожу како би од ње шио одјевне предмете, али то су све елементи класичног психолошког трилера што филм у основи и јесте односно ако вас филм застраши не мора значити да је ријеч о хорору. У ту Оскар-хорор моду убачени су и грешни Sinners у којима се појављују вампири и то би отприлике била једина додирна тачка овог остварења са хорор жанром. На страну то што вампири у овом филму нису никаква паклена бића која из мрака заскачу случајне пролазнике већ метафора расизма и доминације бијелаца нада црнцима почетком прошлог вијека. По овој логици филм Dracula: Dead and Loving It требало би да буде сврстан у хороре. Јесте да је ријеч о пародији на Кополин филм Bram Stoker's Dracula, јесте да Дракулу игра нико други до Лесли Нилсен и јесте да његов Дракула нити је опасан, нити је страшан, а ни претјерано спретан, али Дракула је Дракула.

И баш према самом наслову један од највећих изазова јесте да погодите ког жанра је филм јер је избор више него богат. Или да то мало пластичније објаснимо окренућемо се према домаћем класику Маратонци трче почасни круг и филму који је, вјероватно, погледао сваки становник бивше нам државе. Ми смо некада наивно сматрали да гледамо комедију или прецизније црну комедију. Али, прецизном анализом филма доћи ћемо до шокантних сазнања како у остварењу имамо жанрова колико вам драго. Је ли Пантелија сву своју имовину оставио самом себи што значи да је ријеч о натприродном жанру и то натприродном хорору јер у сцени на гробљу господин који је уљудно поздравио Билија Питона и његове људе са „Добро вече“ само жели да се врати у свој гроб. Је ли Лаки јурећи тридесет на сат убио господина Рајковића чију смрт истражују жандари што значи да је ријеч о крими жанру који прераста у трилер и то психолошки када брат господина Рајковића извади не тако мали нож и објасни престрављеном Лакију шта би радио убици његовог брата. Имамо и елементе романсе јер Мирко јако воли Кристину, а она њега нешто мање јер јој је у мислима углавном Ђенка чиме се ствара љубавни троугао и самим тим имамо драму која прераста у трагедију када Мирко ухвати Кристину и Ђенку како вјежбају за филм. И наравно ту је неизоставна акција јер на крају филма долази до оружаног обрачуна Топаловића и Билија и његових људи гдје се као колатерала појављује вод жандара. Ако се још и при томе осврнемо на сам наслов филм онда бисмо логично могли доћи до закључка да је ријеч о филму који је фокусиран на спорт. Гледајући из „жанр фјужен“ перспективе оно што смо одгледали је комедија/црна комедија/ натприродни хорор/крими/трилер/психолошки трилер / романса / драма / трагедија / спортска акција.

Па ви сами одлучите који жанр вам се највише допао.