Протодипломатија Републике Српске?

Дипломатске активности Републике Српске оперишу у простору који је са једне стране омеђен њеном државотворношћу, широким надлежностима и централизованом функционалношћу. Друга међа јесте међународни уговор (Анекс IV). Тим уговором Република Српска је своју изворну спољно-политичку надлежност изричито уступила предсједништву БиХ. Овде није ријеч о томе да је Република Српска поред политичких, задржала и уговорне инструменте за контролу спољне политике БиХ. Овде је поглед усмјерен само на Републику Српску.

Није новина да Република Српска претендује на субјективитет у међународним односима и да за то гради капацитете. Сличну ствар чине и неки дуги ентитети који своје надлежности и постојање црпе из домаћег устава нпр. Каталонија или Квебек. Ипак, за разлику од њих, Република Српска представља резултат остварен у интеракцији између властите суверености и међународне заједнице (не само ценралних органа). Као таква, она је утемељена у међународном праву, и међународни односи су јој природно стање што се не може рећи за друге ентитете. Ово примјећују и страни аналитичари када уочавају да за разлику од Каталоније или Квебека, Република Српска није дио класичне федералне државе са јасно подијељеним надлежностима, већ ентитет чији је статус резултат међународног мировног споразума и међународног компромиса (Marciacq, 2015).

Због тога, њене дипломатске активности имају двоструку функцију, истовремено су инструмент економског и културног међународног позиционирања, али и средство унутрашње политичке борбе за очување или проширење дејтонских надлежности.

Међународноправна утемељеност Републике Српске, и уговорноправна условљеност Босне и Херцеговине, производе додатне специфичности позиција Републике Српске у односу на друге недржавне актере. Тако, њена дипломатија се развија у окружењу међународног протектората и значајне улоге међународних организација у БиХ, што доводи до интензивних и динамчних односа ентитетских власти и међународне заједнице. Затим, за разлику од административних јединица у стабилним федерацијама, Република Српска егзистира у постконфликтном окружењу, гдје су питања идентитета, суверености и уговорених надлежности подложна честим спорењима и конфронтацијама, што њеним дипломатским активностима даје витални значај. Разумије се да је једно бити формални субјект међународног права, а сасвим друго стварни субјект међународних односа.

Терминолошка збрка или еволуција

У овом тексту међународне активности Републике Српске су означене као „дипломатске“. Већина их означава као „парадипломатске“, једнако као и оне које проводе Каталонија или Квабек. Поједини, најновије активности званичника Републике Српске из извршне и законодавне власти означавају као „протодипломатске“. Разлика између ових појмова није само терминолошка. За разлику од функционалне парадипломатије (која је усмјерена на економске, трговинске, техничке и развојне циљеве) и идентитетске парадипломатије (која служи јачању нације унутар постојеће државе), основна карактеристика протодипломатије је настојање да се обезбиједи међународно признање (Paquin, 2022). Дакле, протодипломатија представља „дипломатију у годинама које претходе независности“ и укључује тражење спољних савезника, лобирање код страних влада, покушаје отварања „протоамбасада“, закључивање „протоспоразума“ и изградњу дипломатске инфраструктуре која би олакшала транзицију ка независности. Парадигматски примјер протодипломатије представљају активности привремених институција на Косову и Метохији, које су прије формалног проглашења независности 2008. године, систематски радиле на изградњи спољних контаката, представништава, политичке подршке као и на интернационализацији питања статуса. За разлику од класичне парадипломатије, гдје регион дјелује у оквиру уставног поретка матичне државе, косовска протодипломатија била је усмјерена ка успостављању паралелне институционалне мреже и постепеном стицању признања од стране држава. Ефекат је очигледан, Косово је након једностраног проглашења независности добило признање значајног броја држава.

Међутим, није косовски приступ који је почивао на интернационализованом статусу Косова и Метохије (доста лошија позиција у односу на међународни, уговорно-правни, статус нпр. Републике Српске), једини. Ту је и Курдистан (Ирачки Курдистан), који представља примјер дуготрајне и институционализоване протодипломатије унутар формалног федералног оквира. Курдистан, административна јединица, је након 2003. године и усвајања ирачког Устава из 2005. године добио формалноправни и институционални оквир за развој дипломатских активности. Недоречености и одређена флексибилност уставних одредби омогућиле су региону да развије „изразито висок ниво парадипломатије“ са наглашено сецесионистичком оријентацијом (Ababakr, 2023).

Осим федералистичког наративног оквира, курдска протодипломатија ослања се и на национализам као кључну варијаблу, која је иначе један од главних покретача еволуције парадипломатије у протодипломатију. Поред тога, протодипломатија тежи да докаже политичку и економску одрживост будуће државе, што је повезано са неолибералним приступом и нагласком на међународној економској сарадњи као доказу вијабилитета. Ипак, резултати косовског и курдског приступа се драстично разликују. Курдистанска протодипломатија, за разлику од косовске, довела је само до значајног степена унутрашње самосталности и међународне умрежености, али не и до међународног признања независности. Референдум о независности из 2017. године није довео до статусне промјене Курдистана.

Просто, у 21. вијеку из уставне коже се не може. Резултанта национализма и федерализма је нула.