Нови Завјет је од Ријечи, зато ни једна ријеч у њему записана није од сувишка. Нови Завјет је о Ријечи, зато ни један догађај у њему описан није без поуке. И зато, јеванђељски догађаји који су претходили првим Његовим описаним чудима и записаним ријечима ван сваке сумње пројављују спасење.

Знајући ово, ипак не схватам зашто Свето Јеванђеље од Матеја почиње родословм Исуса Христа и зашто је у истом наслову са његовим рођењем? Зар је то једнако битно? Не находим никакво спасоноство нити надахнуће у сувопарном набрајању имена и родбинских веза. Тај „списак“ је увијек био нешто што прескачем при читању, да бих прије дошао до инспиришућег текста о догађају Рождества. Бројни мотиви Божића, поред поука намијењених људима на личном плану, носе и поуке о социјалним корелацијама али и о основама друштвеног уређења које су ми посебно интересантне.

Мјесто догађаја, пећина

Поред свих објашњења симболике одабира баш овог мјеста, за мене је мотив пећине пројавио и поуку о пожељним елементима друштвених поставки. Наиме, у доба Римљана, поред приватне постојали су и други облици својине. Тада су пећине спадале у Res Nullius (ствари које не припадају никоме) или Res Communis (заједничке ствари), зависно од тога да ли су биле ван употребе или су користиле некој општој сврси. Витлејемска пећина је имала статус Res Communis јер је служила пастирима за потребе и припадала је свима.

Не закључујем овде да је Communis-ам Христом препоручено друштвено уређење, али сам сигуран да Му је свима доступно јавно здравство баш по вољи. Нарочито ради бриге о мајци и дјеци.

Поука Рождества – укидају се све разлике међу људима

Ако вјерујемо да „Дјева данас Превечнога рађа..“ да Бог постаје човјек, како онда можемо држати до било каквих подјела међу људима? Свемоћни, Превечни Цар славе силази са престола Небескога у долину плача и узима на себе слабо, смртно тијело (!) – а слаба, смртна тијела наставе да се међусобом и даље дијеле!? Не схватам која статусна или тјелесна подјела може да се одржи пред Богомладенцем у пећини, положеним у јасле? Која градација у достојанству може ту да опстане?

Рекао бих да свака подјела, по било ком основу, јесте суштинска негација Божића али и цијелог Новог Завјета. Свака подјела, по било ком основу, увод је у злочинство.

Другост - наш посљедњи чин

Занемарујући ову неизречену поуку Христову, дату самим рођењем, хришћани су као и остали наставили са изградњом другости тј. подјела на „нас“ и „њих“ по свим основама. Другост не само да ствара разлику између онога што мислимо да смо „ми“ и онога што перцепирамо да су „они“, већ како смо видјели погодује и развоју предрасуда, стереотипа и социјалне неједнакости. Да, свака другост која конструише своју или туђу различитост од универзалног је варварско кидање свечовјечанског ткива од којег је саткан хуманум. Дивљаштво слично вађњу масти, познатом као прављење чварака.

Почели смо са подјелом Цркве на Западну и Источну, уз даље фрагментације и међусобна затирања. Након интравјерских подјела услиједиле су и подјеле на генусе, већинске и мањинске. Посљедично, дошли су и геноциди. Данас су актуелне интрагенусне подјеле, нарочито на нашим просторима, чије посљедице се неће моћи ни квалификовати позитивноправним категоријама. Ово је посљедњи чин.

Можда због тога Свето Писмо Новога Завјета и почиње од мапирања генуса – родослова? Можда је у томе прва, неизречена, поука Христова? Ако је превиђамо, да ли је уопште могуће добро схватити и испунити остале записе и описе Ријечи? Питам се, да ли између поменутих лица у родослову Исуса Христа постоје другости због којих се ми данас истрјебљујемо или по којима се дијелимо на „нас“ и „њих“?