Сирница, савршена једноставност

У мојој кући се од малих ногу суботом јела пита, и до најбоља пита коју можете замислити - пита са сиром и зељем. Бурек је био тек успутна деликатеса. Сир и зеље су држали мејн стејџ егзита овог фестивала угљених хидрата, али негдје на споредним бинама стајала је пита сирница срећна што је ту. Љубав према пити можда има везе са тим што смо поријеклом из Сарајева, додуше околина Сарајева, као и већина Срба, али не мијења поенту.

Схватио сам да свјежина пите у пекарама варира од дана до дана, од доба године до доба године, од јутра до мрака. Једноставно постоје трендови за које маркетиншке агенције немају нити ће икада имати довољно алата да препознају њихове трајекторије. Иако већ годинама не живим са родитељима, од како сам отишао на факултет, због навике из дјетињства и даље суботом ујутро одем негдје да поједем добру питу.

Углавном то буду оне пите испод сача код Ферхадије и ЕТФ-а, али није ми страна ни пекара “Малетић”, пекара “Ђорђе” и наравно пекара “Краљ” преко пута дворане Борик. Ово последње има нарочиту страст јер обично продужим у Веспу код Злаје да попијем кафу и прочитам последње бројеве Политикиног Забавника. Док сједам и пуног стомака наручујем кафу и киселу, погледам последње авантуре мог омиљеног мачка Гарфилда и Хогара Страшног.

Често сам се као студент знао ухватити како наручујем сирницу, и једем је полако, док се кора ломила под ножем и виљушком, а ако сам добре воље и међу прстима, без есцајга. Унутра бијели сир, меко тијесто, мало соли. Ништа нарочито, али баш како треба. Сирница је једно од оних јела која не траже много да би човјека заситила. Код нас се то одувијек цијенило. Кад није било ничег другог, могла је бити читав оброк. Уз њу чаша јогурта, кефира, и да те Бог види.

Међутим, као што рекох, иако бурек заузима пријестоље у царству пита, морам рећи да је моја миљеница била и остала - пита сирница. Моја мама Ђурђа, а и стрина Мира су увијек правиле сирницу са зељем - савршену, али ни ове чисте сирнице ми нису стране, напротив, не знам која је боља од те двије верзије.

Сирница је супериорна пита међу питама, има поливалентну улогу на трпези, добра је и сама и уз друга јела, нарочито месна. Не мијења се због тога што је на столу поред ње нешто друго. Иста је кад је купиш за доручак и кад је неко стави на сто за породични ручак. Не мора да бира између тога да буде довољна сама себи и тога да се добро слаже са другима.

Кроз живот треба да јездите као пита сирница - да будете довољни сами себи, да можете лако да се уклопите са другима, а опет да имате минимум састојака који су нужан али не и довољан услов да будете некоме све на свијету. Дјелује претенциозно, али, ви млађи, вјерујте да је тако. Ви старији од мене знате да је тако.

Можда ми се зато учинила занимљивом. У животу се често превише трудимо да докажемо да можемо сами, а онда се једнако трудимо да покажемо коме припадамо. Као да се те двије ствари међусобно искључују. А можда човјек може да зна ко је, да сачува своје навике и увјерења, а да ипак има мјеста за друге.

Сјетио сам се куће у којој сам одрастао и времена када су гости долазили без много најаве. На столу би се нашло оно што има, а свако би узео шта жели. Није се много расправљало о томе ко шта једе, одакле долази и шта мисли. Било је довољно да има мјеста за столом и да нико не оде гладан. Сирница је била ту као и све остало, без посебног значења и без потребе да се о њој нешто каже. Сирница се изнесе и као меза, и као додатак мези, и као самостално јело за замезити.

Данас је веома тешко бити тако једноставан. Радије коментаришемо шта је ко урадио или рекао, ко је шта купио или продао од породице него што коментаришемо каква је била трпеза. Умјесто да породица сједне за исти сто и да прича о политици и некретнинама буде споредна ствар, дошли смо до тога да се свака породична тема окреће око тих бенигних и приземних тема. Сад већ сам себе хватам како ламентирам над општим мјестима и пишем о стварима које су општепознате. Али можда понекад треба и то понављати, више пута, не би ли се дозвали памети.

Да се вратим мојој омиљеној пити сирници, у пекарама се сваког јутра праве исте пите, и људи их купују као и раније. Неко за себе, неко за породицу, неко да понесе на посао. Нико не тражи од сирнице да објасни шта представља.

Можда је то и најбоље. Не мора свако јело да буде симбол нечега, нити свака ситница да нас научи великој животној лекцији. Понекад је довољно да је нешто добро, да има своје мјесто и да одговара различитим људима у различитим приликама. Да има своју улогу и своје мјесто у друштву.

Ухватио сам се данас како једем питу сирницу и ламентирам над свим овим ситуацијама које сам описао. Тета која ради истовремено као пита мајстор и као касирка ужурбано поспрема штанд и припрема нова тијеста која треба да уђу у рерну и претворе се из нејестивих смјеса у преукусне оброке за случајне пролазнике и намјерне свратнике. Живот иде даље, и иде сваки дан, хтјели ми то или не.

И можда је то сасвим довољно.