Стање шока

Други албум Забрањеног пушења изашао је годину дана након чувене афере „Црко Маршал”, током које су услиједили цензура и уклањање бенда из јавног простора, као и њихових пратећих пројеката попут Топ листе надреалиста. Прва пјесма на другом албуму носи назив „Стање шока” и наизглед говори о љубавном колапсу младића који не успијева да се снађе у комуникацији са вољеном особом. Међутим, загребемо ли испод површине, пјесма веома лако преноси атмосферу касних осамдесетих у Југославији: инфлацију, друштвене кризе, општу дезоријентисаност и осјећај да се систем полако распада. Шта год да урадиш и колико год услова да испуниш - ништа није довољно да оно што волиш опстане.

ЕУ бирократе су у последње вријеме, а нарочито након 2020. и 2022. године, обесмислиле сопствено постојање, будући да им се политика свела на то да буду „шокирани” и „забринути”, без обзира на то шта је стварни узрок тог стања. Они уопште не улазе у суштину догађаја нити анализирају детаље; они досљедно прате унапријед написани сценарио и сваки њихов потез је изузетно предвидљив. Унапријед знају шта треба похвалити - па макар то био и разговор са главосјечом - а шта треба кудити, чак и када је ријеч о вољи народа да на одређеном простору ода почаст човјеку ког сматра важним за своју историју.

То је генерација одрасла у лагодним условима који Запад држе стабилним још од шездесетих година прошлог вијека. Страх од комунизма и совјетске инвазије кроз Маршалов план и сл. прво је упумпао огроман новац - прије свега у Западну Њемачку, али и у остатак Европе. Распадом блоковске подјеле, Европа је постала идеал лагодног и лијепог живота. Стасале су генерације које не умију да доведу у питање ауторитет. Притом, ту не мислим на грађанско-љевичарске побуне које се тичу свега 2% становништва, а заузимају 90% медијског простора са својим расправама о броју полова и купатила за сваки род. Суштинске, егзистенцијалне теме никада нису биле на дневном реду јер је живот објективно био добар, и управо је то било сидро које је друштво држало на окупу.

Бавећи се маргиналним питањима, заборавили су на свакодневицу обичног човјека. Заборавили су на ону тиху већину која нема приступ медијима, али и даље има право гласа. То су људи који имају своје потребе и јасно виде свој новчаник - односно чињеницу да трошкови расту много брже од прихода. Далеко од тога да је живот на Западу данас лош у поређењу са остатком свијета, али је постао објективно тежи откако је политичка елита одлучила да уђе у бескрајан рат који не може да добије.

Због тога су љевичари и бирократе „шокирани” изборним резултатима АфД-а, а биће шокирани и када премијери Шкотске, Сјеверне Ирске и Велса потпишу документ о самоопредјељењу. Након што су сепаратисти дошли на власт и у Велсу у мају ове године, поклопиле су се коцкице за ову политичку акцију која - иако није институционална, већ политичка иницијатива - ипак има своју тежину. То стање шока потрајаће много дуже него што мисле: у наредних неколико година изборни циклуси у Европи значајно ће измијенити политичку структуру земаља ЕУ.

Ништа се од тога не дешава преко ноћи, и свако ко је желио да види могао је да схвати шта се спрема. Само делузивни појединци и даље наивно вјерују да је све ово ружан сан, очекујући да се пробуде у свијету у ком постоји само једна истина и гдје је све црно-бијело. То су бинарни умови које је најлакше зауларити да тврдоглаво раде за туђ рачун - корисни идиоти за оне који заиста сједе за столом и управљају процесима. И сам сам био на састанцима са европским бирократама и у неформалним разговорима увидио да је неријетко ријеч о људима веома скромне памети и још скромније опште културе. Свијет под сјајем ружичастих звијезда, људских права и европских вриједности је Титаник на ком ће потонути свако ко не отвори очи на вријеме. Не зато што неко жели да га сруши, већ зато што он не постоји - нити је икада постојао.

Историју пишу побједници, и све док функционалан систем који су створили траје, постојаће и тај сан. Међутим, систем је почео да се распада и ријечи више нису довољне. Чак је и лоботомизовани западни ум је почео да схвата да неко вечера на његов рачун, због чега ће раст десничарских странака бити све израженији. То није нужно добро, али је неопходно како би се ово политичко-либерално лудило у Европи вратило у равнотежу. Вјера у државу деценијама се није доводила у питање јер је она осигуравала миран и сигуран живот. Када тога више нема, ствари почињу да се мијењају и креће потрага за кривцем - а сви знамо куда то може одвести. Историја памти.

Наш човјек, са друге стране, изабере власт коју поштује, али опет не вјерује никоме - па ни сопственој држави. Толико тога нам је прешло преко главе у последњих сто година да се скептицизам развио као природан колективни одбрамбени механизам од манипулација. Као што каже владика Данило: „У главу нам памет ућерасте.” Након што су Епстинови фајлови преплавили интернет, испоставило се да је просјечни стриц који седи поред вас за Никољдан био паметнији од 90% новинара и интелектуалаца - не само на Западу, већ и овде. Да би човјек схватио неке ствари, није довољно само знање; неопходни су и искуство, трагедија, траума. И управо је то оно што недостаје просјечном човеку на Западу када дође до политичког промишљања.

Колико год то звучало сурово, недостаје им траума коју су имали њихови очеви и дједови у Другом свјетском рату. Нису они ништа глупљи ни паметнији од народа са ове стране бивше Гвоздене завјесе, али су их медији, држава и капитализам обликовали у бинарне, аполитичне умове. Зато лако прогутају причу о борби за демократију у Украјини и равнодушно посматрају пола милиона људи на Томпсоновом концерту, док истовремено осуђују сахрану српског генерала у Београду. Зато не виде ништа спорно у томе што Ахмед ал Шара долази на састанак у Брисел гдје го дочекује насмијана Урсула фон дер Лајен, док се Србији мјери сваки корак и свака реч важе по сто пута.

Зато све то нема смисла. Нема смисла покушавати да се допаднете било коме на Западу, јер на крају дана једино што они могу да разумију јесу конкретна политика и границе које им поставите. Наша компаративна предност у данашњем времену јесте у томе што је нама све ово нормално, док се они свако мало налазе у „стању шока” - јер, боже мој, одакле Србима право да памте историју другачије од онога како им је зацртано?

Да се вратимо на почетак: „стање шока” које су осјећале генерације крајем осамдесетих у Југославији подсјећа на ово што се данас дешава човјеку на Западу. Осјећаш да се систем распада и шта год да учиниш, не можеш учинити довољно да га спасеш.