Тешко вријеме за суперхероје

Иако сам себи још прије пар година обећао да ни по коју цијену нећу трошити своје драгоцјено вријеме на нови вал филмова о суперхеројима, ипак сам одлучио да обећање прекршим и погледам посљедњу верзију „Супермена“. Што због носталгије за старим добрим новогодишњим данима када смо имали прилику да обнављамо градиво о суперхероју који је стигао са планете Криптон како би штитио планету од криминалаца, што овоземаљских што ванземаљских, што из чисте знатижеље. И као ријетко када у животу - био сам у праву. Био сам у праву што сам себи обећао да нећу више гледати филмове о суперхеројима, јер у два сата потрошеног времена, осим визуелних ефеката и поприлично приглупог заплета, нисам могао да видим ништа. Ни сценарио, ни смислене дијалоге, ни заплет, ни расплет, па чак ни законе физике (то се не односи на могућност Супермена да пркоси гравитацији). Ипак, сазнао сам једну битну чињеницу - да је у данашње доба прилично компликовано бити суперхерој, без обзира на све натприродне моћи које посједујеш.

Некада давно било је много лакше обављати дужност суперхероја. Ствари су биле врло једноставне: уједе те радиоактивни паук, муња погоди твоју лабораторију баш у моменту док изводиш експеримент, радиоактивни материјал из камиона испадне баш у предјелу твојих очију док покушаваш да спасиш старијег господина од несреће, заштитиш својим тијелом свог колегу од смртоносних гама-зрака или једноставно паднеш са неба, односно слетиш на Земљу са друге планете. И то је то. Добијеш супермоћи, кријеш их од остатка свијета и по потреби спашаваш људе, бориш се против криминалаца, штитиш ред и закон, а ако то дужност захтијева, сукобиш се са неким ванземаљским ентитетима који долазе како би покорили твоју омиљену планету. И ту се прича углавном завршава. Зло је побијеђено, а главни јунак, односно суперхерој, тихо и непримјетно нестаје док масе срећно узвикују његово име, срећне што имају таквог заштитника.

Мора се признати да су и тада суперхероји запада ли у невоље, попут Спајдермена који је муку мучио са својим новим одијелом које ће касније постати антихерој Веном, или доброг старог Супермена у коме ће суперкомпјутер пробудити злу страну због које ће, видно алкохолисан, разбијати инвентар по локалној кафани и исправљати Криви торањ у Пизи. Срећом, добра страна врло брзо је успјела побиједити зло у Супермену, а претеча Скајнета (истина више фокусирана на изазивање метеоролошких катастрофа и уништавање сјетви широм свијета него на истребљење људске врсте) врло брзо је завршила у дијеловима када се поново суочила са Човјеком од челика.

Ипак, све је то био мачји кашаљ за проблеме са којима се данас сусрећу суперхероји, посебно онај који нам је стигао са далеке планете Криптон. Тако његов љубавни живот са Луис Лејн и није тако бајковит као што је на почетку приче обећавао. Ем се код ње пробудила професионална љубомора, ем се све нешто нећка, односно није баш сигурна да ли је та веза она права. Да ствари буду горе, поред свих тих невоља у приватном животу, по друштвеним мрежама га константно нападају, угрожавајући имиџ најјачем човјеку на свијету својим мајмунским коментарима. Истина, касније ће се испоставити да те коментаре и пишу високотехнолошки освјешћени мајмуни, али то ни у ком случају не умањује проблеме које наш јунак има.

На све то, Лекс Лутор је очигледно прескочио одређене часове физике и ничим изазван ствара црне рупе испод површине земље како би створио међупростор у којем може обављати своје прљаве послове. Да је барем експертски тим ЦЕРН-а, који је радио на стварању супер-акцелератора честица, знао да је стварање црне рупе тако једноставна и безопасна ствар, не би морали трошити толико енергије на објашњавање читавој планети како њихов процес неће довести до стварања црне рупе која би, замислите глупости, могла прогутати цијелу планету.

И као да Супермену није доста свих његових друштвено-приватних проблема, у причу се укључује и рођака која му, док тулумари широм галаксије, оставља свог поприлично несташног кућног љубимца - пса по имену Крипто, који, наравно, има натприродне моћи. Наравно, на све то треба додати и гомилу проблема са којима се Супермен сусреће као обични грађанин Америке: од илегалног преласка границе како би, ничим изазван, спријечио рат, дјеловања без дозволе ауторитета Сједињених Америчких Држава, па све до старих гријехова када је у сукобу са генералом Зодом уништио гомилу грађевина у приватном власништву и довео до смрти цивила, због чега је његово понашање постало законско-етички упитно.

Ни осталим суперхеројима модерна времена не пријају нарочито, па тако Тор девет дана није излазио из биртије јер, у тренуцима слабости, није убио Таноса, након чега је овај донио ужас на планету Земљу, док Спајдермен не може да направи ниједан корак а да за то не зна његов старатељ (читај: ментор) Тони Старк.

Као што смо већ раније констатовали, није данас лако бити суперхерој. Прије је то било много једноставније. Нико није доводио у питање ваше понашање нити се бунио ако у борби са зликовцима, овоземаљским или ванземаљским, изазовете већу материјалну штету, јер је поента била да побиједите зло и заштитите људску врсту. Но, времена се мијењају, а самим тим и обавезе наших суперхероја који, у борби против моћних агресора на нашу напаћену планету, морају да воде рачуна и о томе да нису случајно некоме нанијели штету, било материјалну било емотивну.

Не смијем ни да замислим како би се савремени ауторитети понијели према Човјеку од челика када би процурила тајна да је прије скоро педесет година, у очају због смрти вољене особе, искористио своје моћи и заротирао планету у супротном правцу и тако вратио вријеме уназад. Руку на срце, познајући данашње холивудске сценаристе, тешко је замислити да је овдје крај недаћама савремених суперхероја, будући да бисмо, у складу са савременим трендовима, могли видјети Супермена како преиспитује свој пол (ипак је он са друге планете, а ко зна како се тамо рачунају полови), Спајдермена како се одаје неком од порока (то су такве године) или лично Халка како добровољно иде на терапију за контролу бијеса.