За њих то није само спорт

Свјетско првенство у фудбалу је одлично дошло да амерички спортски новинари, а и јавност, својим очима виде колика је снага фудбала, правог фудбала, као глобално најраспрострањеније спортске игре. Један од разлога зашто је фудбал толико популаран може бити и у томе што подразумијева минималне инфраструктурне услове. Свака ливада, школско игралиште, свака улица и алеја могу постати фудбалски терен ако имаш 4 руксака да направиш два гола, или 4 цигле. Једноставна правила и неограничена дјечија машта омогућавају фудбалу да уђе у нашу свијест и да нас заувијек окупира својом љепотом и неограниченим могућностима дистрибуције лопте, све док не заврши у мрежи противника.

Остали спортови углавном захтијевају више улагања, и зато су везани углавном за школе и универзитете јер је за њихово упражњавање неопходна спортска дворана. Или барем бетонирана површина са постављеним кошевима, мрежама за одбојку, головима за рукомет итд. Потреба за игром, нарочито у радном дјетињству, а значајно мање и у зрелом добу, само у другим формама, један је од најважнијих порива које настојимо задовољити. Колико пута су нас родитељи натјерали у кућу да једемо, јер у игри заборавиш на глад, на жеђ, на физиолошке потребе.

Међународна такмичења имају посебну драж. Чак и у вријеме најмрачнијег доба глобалистичке доминације, Олимпијске игре и свјетска првенства су била доказ колико је људима битно да своју земљу и своју заставу представе у најбољем могућем свјетлу. Понос, част, храброст, воља, сви они древни мотиви које се вијековима преносе кроз све свјетске језике и културе сада се преносе на фудбалски терен и буде у нама нагони за које нисмо знали ни да постоје.

Е сад да на ред долази и нешто мање пријатна тема - наступ репрезентације Босне и Херцеговине на Свјетском првенству у Америци. Одмах да се оградим, нећу причати о њиховој игри на терену нити о фудбалу, него ономе што се дешава са друге стране екрана, по мрачним ћошковима твитера и осталих друштвених мрежа, али и о питању редефинисања идентитета једног народа.

Последњи пут када је БиХ наступила на свјетском првенству било је то 2014. године, у Бразилу. Навијачи БиХ га памте по оном чувеном офсајду против Нигерије и то је у њиховој јавности постало нешто као Мијатовићева пречка у српској јавности. Мада, мени лично је већа траума промашена тројка Добрића у полуфиналу ОИ против Америке, али о томе другом приликом.

Покушао сам потражити фотографије са трибина тада, али и живо се сјећам, да је иконографија навијача БиХ била много више прошарана заставама БиХ, оне вартолике плаво жуте чет џи пи ти заставе. Од 2014. је много воде протекло Врбасом, Савом и Неретвом, и многе ствари су се неповратно промијениле, на политичком и друштвеном плану. Етничка дистанца је, због токсичног дјеловања међународне заједнице и покушаја насилне унитаризације, никад већа. Имали смо забрану Дана Републике, референдум, протесте, политичка суђења, државне кризе, потјернице, санкције па скидање санкција, десила се комплетна једна нетфликс серија од 5 сезона у међувремену. И након тога - нормално да више ништа није исто.

Новинар и пријатељ Жарко Марковић је у изјави за Дојче веле казао да је за разлику од 2014. код Срба дошло до промјене у смислу да су тада активно навијали против, а сада више као да влада нека равнодушност. Примарно се навија за Србију и то је једина репрезентација због које влада потпуни мук на улицама градова Републике Српске док игра.

Код Хрвата је тај однос амбивалентан, првенствено се навија за Хрватску, за БиХ може и не мора, има случајева и једних и других. Функционери из ХДЗ-а ће увијек куртоазно подржати репрезентацију БиХ.

Међутим, због великог успјеха самим пласманом на првенство у којем су избацили Италију, код Бошњака еуфорија пробија плафон, што је потпуно разумљиво, а свака сљедећа утакмица, закључно са овом против Катара, ту атмосферу катапултира у стратосферу. Оно што запада за око је да су и сами Бошњаци одустали од покушаја некакве артифицијелне интеграције Срба и Хрвата у тај БиХ караван, спортски па и било који други. Иконографија на теренима је потпуно бошњачка, доминирају заставе са љиљанима, а кад се не пјева Халидова незванична химна, пјевају се ратне пјесме и пјесме које се врте око бошњачког, или муслиманског идентитета. И мислим да је то добро, да је то поштено, прије свега. Као да нам поручују - не требате нам и не морате ни навијати ни играти.

Додао бих овдје делузивне београђане који у репрезентацију БиХ пројектују своје идеје о Сарајеву из 80-их, Сарајеву Нелета Карајлића и Емира Кустурице, Даворина Поповића и Бијелог дугмета. Романтизација БиХ у главама “грађана света” посљедица је неколико ствари, али прије свега елементарног непознавања историје и политичких прилика, са једне стране, и криптоване југоносталгије која је преживјела у њиховом колективном софтверу на који су сви прикачени. Али као и увијек, хладан туш их углавном дочека негдје иза ћошка, а паљење српских застава и отимање заставе на стадиону су дошли брже него митски јапански воз.

Неко је на твитер окачио масу како носи заставе са љиљанима и са пратећом бакљадом, пјесмама и написао “нама ово није само спорт”, што не би било чудно да се мени није накачила гомила бошњачких налога када сам практично исто то написао - није ово само ствар спорта него и редефинисања једног националног идентитета.

И вјерујем да би се код Срба у БиХ могла постићи нека врста тихе симпатије према момцима који трче на терену и гину, труде се, са реално скромним могућностима у односу на конкуренцију, да ван терена нема напорних шовиниста који сваку побједу славе тако што дођу и трљају на нос успјехе БиХ као да се инате. Тако се производи контраефекат. Пакао интернета и деперсонализоване комуникације омогућава сваком ђаволу да се кроз прсте неког напуклог мозга провуче до тастатуре.

Фудбал, на крају крајева, остаје и даље само игра. И даље ћемо да навијамо и гледамо наше репрезентације, спортске клубове, да са њима доживљавамо нервне сломове и проживљавамо еуфорије. Али оно што се десило и што се дешава ван терена мијења и дефинише однос према БиХ, како код Срба и Хрвата, али у овом случају, врло изражено и код Бошњака. И то што су карте отворене, то је најбоље што нам се свима могло десити.