Ko je gori: svekrva ili punica?

Анализом бројних садржаја на ову тему долази се до једноставног, а опет компликованог закључка. Ко је гори одређује друштво више него што је то у самом породичном односу, односно распореду улога.

Ко су свекрва и пуница?

Свекрва је мајка супруга; пуница је мајка супруге. Једноставно, али јасно: у неким регионима постоји и традиционална разлика у положају. У патрилокалним друштвима пар често остаје ближе свекрви јер супруг носи презиме и породично има више тежишта уз његову страну. То није правило, али је социолошка оквирност која објашњава многе сукобе.

Свијет

Током наступа добио језиву поруку, али храбро наставио да пјева: То му је био крај

Шта каже психологија? Љуба, страх и терет улоге

Материнство остаје једна од најјачих везаности у људском животу. Кад син крене да гради свој живот са неком другом женом, мајка пролази кроз сложен скуп осјећања: поноса, губитка, понекад и ривалства. За многе мајке, улога „она која стара“ није само ствар емпатије, то је дио самопоимања. Кад се тај идентитет доведе у питање (појавом кћерке/невјесте која преузима дио у бризи о дому или дјеци), почињу мијешања.

Регион

Javila se punica: Na žalost mog zeta, neću skočiti s Pelješkog mosta

Постоје и психолошки феномени који често објашњавају понашање: "тријангулација" (када мајка убацује дјете у свој конфликт са партнером да би одржала блискост), материнско „гејткипинг“ (контрола над бригом о дјеци) и пројекције. Нпр. мајка пројектује своје незавршене амбиције или страхове на снаху/зета. То не чини сваку свекрву или пуницу „злом“; то показује психолошки механизам, говори се у анализи објављеној на сајту "Психологија данас".

Социологија важна колико и психологија

Није само психологија та која одређује какви ће бити породични односи. Велику улогу има и само друштво. О њему ће више рећи социологија. Патријархат, економска зависност, одабир становања и обичаји формирају терен.

На нашим просторима карактеристично је било да домаћин спрат куће или дио у дворишту намијени за сина насљедника. Тако да је млада често долазила у дом супруга и живјела са његовом породицом и била у ближим односима (не нужно и бољим) са свекрвом. За наше друштво је такође карактеристично да су мушкарци доносиоци финансијских средстава, односно, дјеца су зависна од привређивања родитеља. На рачун финансијске зависности, свекрва има већу моћ да интервенише у приватни живот младог пара.

Сцена

Јована Јоксимовић свекрви никада није опростила: Биле смо врло блиске, а онда...

Али, ни зетовима није лако у истим ситуацијама. Они који долазе у домове својих супруга и често живе са њеном породицом, нису у милости пуница. Налазе се и сличној ситуацији као и невјесте које дођу свекрви "на ноге". Мањак самопоуздања, као и појачана критика, загорчавају однос зет-пуница.

У заједницама гдје се очекује да кћерка и даље помаже мајци (често у бризи о дјеци или кући), пуница има легитимитет да учествује. И поново: тај легитимитет може прећи у претјерану контролу.

Ко је "гори" - тешка прича

Универзалног одговора нема. Али, постоје неки обрасци.

Свекрва често изгледа „гора“ када је позиционирана као управљач дома (појачано у патрилокалним породицама). Њени поступци могу бити перципирани као покушај да одржи власт над домовином, традицијом и насљедством. Снаха ту доживљава конкуренцију. Није ријеч само о емоцијама, већ и о материјалној и симболичкој моћи.

Сцена

Свекрва погледом убија снају: Призор са свадбе у БиХ је ноћна мора сваке младе

Пуница може бити „гора“ у ситуацијама кад је кћерка постављена у улогу њене настављене помоћнице (брига о унуцима, дневни послови). Тада се умијешаност често правда као „помоћ“, али у стварности оспорава аутономију пара.

Дакле, студије поручују да није ствар у "горој" женској фигури, него у томе ко има структурни приступ и који су интереси у питању.

Опет мало психологије: Ко кога више воли?

Каква ће свекрва/пуница бити одлучује и улога оца у породици.Кћерке често развијају блиске обрасце идентичности са мајком јер учењем и практичним моделом преузимају улоге њене неге. Посебно у друштвима која жене социјализују ка неговању и домаћим задацима. То може створити блискост и једну врсту преношења задатака (која понекад постаје извор оптерећења).

Породица

Свекрва и снаја направиле хаос: Нећеш ти мени говорити кад ћу рађати

Синови могу бити емотивно повезани са мајком на начин који укључује и жељу за утјехом, посебно ако је очинска фигура недовољно емотивна или дистанцирана. У неким случајевима синови остају „прикачени“ на мајку и у зрелом добу, што може стварати конфликте у браку (имајте на уму да ту утицај имају и културне норме о мушкости и популарни модели понашања), тврди се у чланку објављеном на сајту BMC Psihology.

Ко се више мијеша?

Ни ово нема једноставан одговор. Битан је мотив! Заштитничка мајка се мијеша јер се плаши за дијете, контролна мајка због потребе за моћи, а себична због усамљености. Колико ће се мијешати зависи од:

• економске зависности,
• близине (физичке и емоционалне),
• очекивања рјешавања кризе (нпр. ко пасивно или активно узима бригу о унуцима),
• породичне историје неразрјешених љубавно–моћних односа.

Кога треба кривити?

Колективне кривице нема, само индивидуалне. Али, постоје темељи који осигуравају да ће неко бити "гори. Систем и улоге често стварају услове у којима појединци реагују на начин који их чини "горим" у очима друге стране. Једна од најопаснијих прича је да проблем лежи у „свекрви/пуници“ као злонамерном бићу, а не у структурама моћи, очекивањима и неразвијеним границама.

Закључак свега би био да "гора" нема име. Кривицу преузима онај ко угрожава (мијеша се) у брак младог пара. Свекрва и пуница су улоге; људи који их носе носе и страхове, навике и тугу. Ако морам да дам једну рефлексну оцену: гора је она страна која мање воли ослобађање, она која љубав мијеша с контролом. А то, нажалост, можеш наћи и у свекрви и у пуници, понекад истовремено.

За дио текста употријебљена је и анализа Универзитета Небраска.