Tihomir kao dijete nagazio na dvije mine: Vidio sam da nemam šake i osjetio nevjerovatnu vrućinu

То најбоље зна вјечити дјечак Тихомир Вања Остојић, који је као четрнаестогодишњак остао је без обје шаке.

Његова прича није о трагедији, већ о избору. О томе како се и послије најмрачнијих тренутака може видјети свјетло, како хумор и стварање могу постати оружје јаче од бола.

Данас, кроз фотографију и своју свакодневицу, овај умјетник дарује свијету и милионима пратилаца слике, клипове, осмјехе и инспирацију.

Тихомир се присјећа дјетињства:

"Имао сам десет година, али сам опет неке ствари разумио. Када је кренуо рат, ми клинци нисмо били ни свјесни, било је као да живимо у неком филму, брзо смо се саживјели. Живјели смо под тешким условима, али као дијете нисам био свјестан, са друштвом сам се саживио са тим, све нам је била игра. Имао сам страх, али као да сам био у филму и да не може ништа да ми се деси. Неки људи које сам познавао су нестајали, али то прихватиш, вјероватно је и данас тако дјеци гдје се воде ратови, прича Тихомир.

Свијет

Хитна евакуација 250.000 људи: Још један стравичан тајфун јури према обалама Вијетнама

О минском пољу након рата каже:

„Послије рата је дуго у Босни, а и даље мислим да постоје минирана подручја, то се баш чистило, а чуо сам да се мине више не производе, да је то установљено Женевском конференцијом. Свакако, тако сам настрадао. Имао сам ситуацију мјесец дана раније, друг и ја смо скидали неку ограду, потом сам стао на мину и само је благо експлодирала и начела ми ципеле. Међутим, да је цјелокупна експлодирала остао бих без ноге, па не знам шта би ми горе било, ја на то гледам као срећу у несрећи. Након мјесец дана сам настрадао тако што сам активирао двије мине и десило се што се десило. Сјећам се свега, био је почетак љета, ишли смо на неко купање, дошао сам кући, ручао, свратио је мој најбољи друг и рекао ми да идемо да беремо трешње, били смо жељни свега послије рата", прича Тихомир и додаје:

"Отишли смо тамо, било нас је око 30, брали смо трешње, а једини проблем је био што је то било ограђено од миниране зоне, међутим неко је отклонио ту шпагу, па нисмо ни знали да се заправо налазимо у минираном дијелу. Сјећам се, брао сам трешње, видио друга и питао га је л' има код њега зрелих плодова и ми смо се ротирали. Био сам у том неком низу од три трешње, прилично смо их обрали и отишао до треће. У том тренутку сам чуо неке експлозије, звонило ми у ушима, дими нека прашина, ништа ме не боли у тренутку. Имао сам осјећај да је неко бацио бомбу на нас, а када сам отворио очи, имао сам шта да видим. Сјећам се да је гардероба била подерана , био сам у крви, црн од барута, нисам се препознао и примијетио да немам шаке. Ништа није остало од њих. Видио сам крв, и осјетио невјероватну топлину, баш ми је било топло. Одмах су ме спаковали у неки ауто, буквално сам за пар минута био у болници. Свијест нисам губио док нисам дошао у болницу.”

Како говори, крв је ишла свуда, из носа и ушију, није могао да гледа од крви.

"Нисам осјећао бол док нисам тек зашао у болницу, тада сам осјетио огромну бол, а ваљда и због превеликог губитка крви изгубио свијест. Сјећам се мало нечега у операционој сали, угасио сам се и нисам се будио око 15 сати, била је тешка кома, а 17 сати након операције сам се пробудио. Прва помисао је била да нисам жив и да сам у хладњачи, размишљао сам зашто су ме живог сахранили. Пробудио сам се у мраку, био сам у чудном гипсу и био покривен, нисам могао да се помјерим, нити да отворим уста. Ништа нисам чуо, лежао сам и вријеме одмиче, а ништа не боли, то је неко бунило. Имао сам 14 година, а слушао разне приче о одласку људи на онај свијет, па сам очекивао да ћу видјети неко свјетло, био сам дијете, свашта ми падало на памет", испричао је Тихомир.

Хроника

Суд у Високом притворио погрешног човјека?

Да му се то догодило у свјеснијој доби, како истиче, вјероватно би полудио од тог тренутка.

"Трајало је све то пар сати, а најгори тренутак је био када сам помислио да су ме живог закопали и да лежим у ковчегу, био сам у мислима да бих највише волио да умрем, односно да то једино може да се деси, али је проблем што не могу сам од себе да умрем. То је било добрих два сата психолошке борбе у мени. Када је кренуло да свиће, видио сам кроз ролетне сунце, па сам схватио да сам у болници, видио сам неке људе који леже и разумио да сам преживио, тада ми је лакнуло.”

Он додаје и о свом опоравку:

„Ја сам и као мали био хиперактиван, најмање сам био код куће, а био сам добар ученик, па су ми дозвољавали. Мени је други дан у болници било досадно, иако сам имао непрестана превијања и чишћење рана. Нога је такође била поломљена и остао сам без два прста, то је од прве мине, а у тренутку пада је друга мина експлодирала код руку и тако сам остао без шака. Мени је било да што прије изађем, питао сам је л' ћу моћи нормално да ходам, а он ми је рекао да ће бити све океј. Само сам хтио да изађем из болнице и да се дружим. Нисам схватао колики проблем имам, односно да ћу морати да учим да држим виљушку, да обучем мајицу, да се окупам", прича он у својој исповијести и додаје:

"Међутим, ја сам неке ствари у болници научио, било ми је досадно да ме неко храни онако споро, а чим она окрене главу, ја сам импровизовао да сам једем. Тако сам из досаде, рецимо када сви спавају, сјео у каква инвалидска колица и возио их једном ногом по ходницима. Толико ми је досадно било. Остао сам мјесец дана у болници, био сам млад, па се све брзо санирало."

(Курир)