Зашто хакери добијају бизарна имена?

Компаније за сајбер-безбједност већ више од деценије дод‌јељују имена хакерским групама. Док су нека имена, попут Fancy Bear, постала позната и у широј јавности, већина је позната само стручњацима. Додатни проблем ствара то што скоро свака компанија користи сопствени систем именовања, па је веома тешко испратити ко стоји иза ког напада.

Због тога је Гугл одлучио да у потпуности промијени свој приступ.

Стари називи попут АПТ1 или АПТ41, које је користила Гуглова подружница Мандијант, одлазе у историју. Нови систем је знатно једноставнији: свака група добија насумично, лако памтљиво име, док друга ријеч у називу својим почетним словом открива земљу порекла. Тако “Цастле” означава Кину, “Ион” Иран, “Нептуне” Северну Кореју, а “Relic” Русију.

Шејн Хантли, шеф тима у Google Threat Intelligence, објашњава да је промјена била неопходна, јер је стари систем постао неодржив. Када су почетком 2010-их компаније почеле са праћењем, нико није очекивао оволики број актера. Google данас прати више од 5.000 “кластера активности”, а Хантли истиче да готово и нема развијене државе која данас нема сопствене нападачке капацитете у сајбер-простору.

Зашто су имена уопште важна?

Како наводе из Google-a, дод‌јељивање имена није само академија или маркетинг. Циљ је да се разумије ко кога напада и на који начин. Када безбједносне службе знају профил и раније обрасце понашања групе – попут чувене севернокорејске групе Лазарус – одбрана од напада и санација штете постају далеко брже и ефикасније, преноси b92.net .

Хантли напомиње да је праћење државних хакера лакше него праћење класичних сајбер-криминалаца или унајмљених хакера, јер државе имају константне циљеве, док се криминалне групе стално спајају, распадају и мијењају чланове.

На питање зашто се све безбједносне компаније не договоре око једног универзалног система имена, Хантли одговара да је то немогуће. Свака компанија има увид само у дио података. – Нико нема савршену слику о свему што се дешава. Ми градимо модел на основу онога што видимо, али никада нећемо знати све – закључује Хантли.

Спајањем система Мандијанта и Googlea, индустрија је бар добила једну листу мање за памћење.

(б92)