Овако је гласило опроштајно писмо Бранка Ћопића

У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву. Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом...

“Који је повод?”, питају конобари.

“Имам, вјерујте, велики разлог”, одговара Бранко.

Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон баш у моменту кад су зазвонила звона са Саборне цркве. Сутрадан штур извјештај у новинама. Нервно растројство... Нигдје питања зашто, пишу Вечерње новости.

Ово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сјенка, над његовим богатим дјелом. Однио је у смрт многа питања. И своја, и наша.

Суданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих посљедица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја с Москвом. Земља се лагано опорављала, али су са опоравком лагано расле и многобројне привилегије оних који су засјели да владају у име народа.

Те далеке 1950. године било је спарно љето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник "Књижевних новина", закључио је августовски број и кренуо ка родном Иванграду, не помишљајући о томе да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића "Јеретичка прича" уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили му да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успио је некако да стигне на вријеме.

Кад тамо, Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

Тито је у Ћопићевој "Јеретичкој причи" видио алузију "на наше највише руководство". Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен.

Живот између поштапалице и депресије

И почео је Ћопић да пише романе. Али авај, када је објавио "Глуви барут", прошао је кроз исти партијски "топли зец" као у време "Јеретичке приче" и, коначно, 1960. је избачен из Партије.

Живјеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досјетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вриједности. Тамо седамдесетих година прошлог вијека, у предговору "Башти сљезове боје", упутиће нам опомену, коју тад нисмо разумјели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре - огњишта и кровове, дјетињства и цесте, села и читаве градове. Касно ће нам порука постати јасна - када је почео разорни рат и крвопролиће.

Непосредно након Ћопићевог самоубиства није била пронађена никаква опроштајна порука. Његова супруга, Богданка – Цица, нашла га је касније, у лименој кутији “Пеликан” у којој је држала прибадаче.

Писац се опростио ријечима:

“Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе! Март мјесец, 1984. године!”