Наиме, адаптирајући роман „Убиства под цвјетним мјесецом“ Дејвида Грана о масовним убиствима припадника племена Осејџ 20-их година прошлог вијека и првим корацима свјеже основаног ФБИ у виду истраге ових убистава Скорсезе је схватио да ће његова првобитна верзија испричана из угла ФБИ агента Тома Вајта бити фокусирана углавном на бијело становништво. Стога је одлучио да у потпуности промијени сценарио што је резултирало филмом у чијем је првом плану индијанско становништво. Наравно, за епско дјело потребно је још неколико компоненти као што је глумачка екипа коју је, поред Скорсезеових опробаних адута ДиКаприја и Де Нира, појачала Лили Гледстон као и наравно маестро у режисерској столици.

Радња је смјештена у Осејџ округ у Оклахоми гдје су пронађене велике количине нафте на земљи која припада Индијанцима. Ово откриће учиниће аутохтоно домаће становништво богатим и самим тим привући гомилу бијелаца у покушају да дођу до новца на све могуће начине. А један од најбољих начина јесте зближавање са локалним дјевојкама које води у брак након чега изабраница вашег срца умире, а вама припада сво њено богатство. Управо ову методу користи Ернест Брукхарт (Лионардо ДиКаприо), повратник из Првог свјетског рата, који долази у градић којим управља његов ујак Вилијам Кинг Хејл (Роберт Де Ниро). На наговор ујака, Ернест се зближава и жени са Моли, богатом насљедницом која болује од дијабетеса што би требало олакшати пут ка богатству. При томе се треба рјешити и осталих насљедница односно њених сестара.

ДиКаприо кога је Скорсезе у Вуку са Вол Стрита успио да претвори у глумца који вјерно дочара саможиве и покварене ликове и овога пута је увјерљиво створио лик човјека који можда воли своју супругу, али много више новац и који се највише на свијету плаши свог ујака због чега је спреман на све па и убиство. Лио је своје глумачку интерпретацију подигао за степеницу више због чега су његови вјерни фанови већ почели да призивају Оскара за остварену улогу. Са друге стране, као својеврсни антипод, појављује се Лили Гледстон у улози болешљиве Моли као савршена метафора народа којем припада. Њен пут од чврсте и сигурне дјевојке до полумртве супруге савршено симболизује пропадање индијанског народа под налетима бјелачке похлепе, грамзљивости и бескрупулозности. Иако њен лик нема много простора (окосница филма је ипак однос између Ернеста и његовог ујака) Гледстон је успјела да дочара патњу кроз које је пролазио њен народ. Када смо код патње Индијанаца ту долазимо до Роберта Де Нира као Вилијама Кинга Хејла као савршеног оличења лицимјерја и похлепе тадашње (вјероватно и данашње) Америке. Као и ДиКаприо и Де Ниро је успио да подигне глумачку љествицу и створи лик којег просто волите да мрзите. Хејл је наизглед угледни градоначелник пун бриге за своје суграђане, посебно Индијанце, које назива својим добри пријатељима док им истовремено ради о глави сматрајући њихов новац својом личном имовином. Ако сте за претходне Де Нирове улоге криминалаца и разбојника могли и наћи по неки свијетли моменат због којег ћете оправдати неке поступке то дефинитвно није случај код Хејла који је иначе „угледни грађанин“.

Све ово, наравно, не би изгледало тако како изгледа да режисерску палицу у својим рукама није имао Мартин Скорсезе. Искусни синеста који је загазио у девету деценију живота дефинитвно није изгубио ни дјелић страсти према свом послу па ако се неком учинило да је 200 минута филма превише за једно филмско остварење - то у овом случају дефинитвно није истина. Скорсезе је и даље задржао свој наративни фокус без икаквих слијепих рукаваца у причи са догађајима који се динамично смјењују не остављајући простора гледаоцу да за тренутак скрене пажњу на неку другу страну. Истовремено ,режисер је створио савршену студију људског карактера (као и у многим претходним филмовима) и ударио шамар свима онима који су у ери политичке коректности заборавили како је настајала „велика америчка нација“. Да шамар још више заболи, искусни режисер је кроз причу о страдању аутохтоног америчког становништва успут подсјетио на страховите злочине који су почињени у исто вријеме у граду Тулса када су жртве били амерички грађани мало тамније боје коже. Да му није понестало инспирације режисер је показао оригиналним и инвентивним крајем. 

Све у свему „Убиства под цвјетним мјесецом“ могла би се окарктерисати као још један врхунски рад искусног режисера и његових омиљених глумаца који је заслужио пажњу и гледалаца и Академије. Док фанови ДиКаприја увелико навијају да њихов љубимац добије Оскара, док статистичари навијају да Лили Гледстон умјесто споредне буде номинована у категорији главне улоге чиме би постала прва аутохтона америчка становница односно Индијанка којој је то пошло за руком, чини се да би Академија коначно требала да Скорсезеа уврсти међу режисере који су два пута освајали Оскара за своје умјеће. Ако не због тога што филм испуњава све стандарде нечега што би се могло назвати врхунско остварење (добар сценарио, развијени ликови, изврсна режија, одлична глума, сувисли дијалози...) онда због тога што се дотакао расних проблема у Америци што је данас један од кључних предуслова да би се неко дјело нашло на листи номинованих. Једини проблем могао би бити што „исправљање расних неправди“ у овом случају није козметичке природе већ оставља врло мучан осјећај у желуцу.

Пратите нас и путем Вибера