Душица је данас женско име које води поријекло од ријечи "душа". Изведено од старосрпског имена Душан, сматра се да име Душица води поријекло и из коријена именице "дух" или пак од празника Духова. Свакако се сматра синонимом за доброту и љепоту. Остале верзије овог имена су Душа, Душана, Душанка, Душка...
У прошлости ово име су дјеци давали родитељи који су жељели да дијете дуго живи. Међутим, остаје нејасно ко је био први носилац овог имена. Сматра се да је цар Душан из лозе Немањића први који је носио коријен имена Душица, које је још за вријеме његове владавине скраћено, као што се то чинило и са другим именима. Највише зато што је у народној традицији дуго важило за владарско име, па се у прошлости избјегава његово давање обичним људима.
Има једна занимљива ствар око овог женског имена. Према неким наводима први носилац овог имена у женском облику имала принцеза Душица Немањић, сестра српског цара Душана. Ипак, старија историографија нуди веома мало података о сестри цара Душана. Но, ово име је ипак остало ибуљежено захваљујући архиепископу Данилу. Али његови подаци имају занимљив обрт.
Наиме, име Душица је заправо било мушко име које је носио млађи син Стефана Дечанског. Према најстаријем издању Даниловог зборника такође се помињу "Душан и Душица", као и у другим родословима и љетописима, а јасно се даје на знање да су у питању - два сина.
Познати историчар Дејан Јечменица је појаснио да је "Душица" у ствари деминутив од имена Душан, млађег Стефановог сина који ће 1331. године бити крунисан за српског краља, а 1346. године за српског цара. Душман, који је сваки пут навођен прије Душана, био је старији брат цара Душана, заједно са оцем и братом прогнан је у Цариград након Стефанове неуспјешне побуне против оца.
О њиховом боравку у Цариграду биографи нису оставили много података, али се зна да се Стефан Дечански у Србију вратио са једним сином - Душаном, кога је Милутин као таоца задржао након што је сину дао на управу будимљанску област, а да је старији син, Душман односно Душица, преминуо у Цариграду.
