Дејан Матић се присјетио ситуације из дјетињства: Возио мотор на задњем точку

Дејан је испричао да је редовно сједао за волан у то вријеме, наводећи да је мотор који је много волио, добио од оца.

- Најљепше ми је било у Дрвару, то дјетињство не бих мијењао ни за шта на свијету. Као клинци смо крали крушке, трешње, кукурузе и све што смо могли.

- Отац ми није давао до знања да имам хендикеп, толико је вјеровао у мене да ми је чак купио и мотор. Толико сам волио да возим, да сам тај мотор возио и на задњем точку, наравно, док ме отац није гледао. Послије кад је цијела прича дошла до њега није вјеровао да сам слијеп - рекао је пјевач, па је потом додао:

- Теже ми је пало кад сам отишао из Дрвара него кад сам сазнао за мој хендикеп. Тад ми се свијет срушио.

- Нико то није примјећивао у Дрвару у великој мјери, тек касније кад сам отишао у већу средину. Читање Брајовог писма је озбиљна дисциплина и наука. У исто вријеме сам морао и да свирам, неком треба сат времена, док је мени требало четири за исти посао. Нова ера мог живота ми је почела кад сам дошао у Београд. И данас не волим растанке, подсјећа ме на дан кад сам напустио тај крај који само много волио - рекао је Дејан и додао:

- Због тога код мене важи та парола да, ако морамо да се растајемо, буде што брже и безболније. Волим кад смо сви на окупу, људи који су ми драги, па отуд то да не волим растанке.